Италија и фудбал: Напуљ – град који чека прву титулу шампиона још од времена Дијега Марадоне Напуљ је град спреман да експлодира. Може то да се види, чује и осети. Узбуђење се види у очима људи, на њиховим лицима, чује се у гласовима и на улицама. Наполитанци готово да га могу да окусе и уживају у сваком тренутку.
Наполи је на врху Серије А (најјача италијанска лига) са 16 бодова предности испред другопласираног и суверено корача ка освајању прве титуле од 1990. године. Заставе које најављују трећу титулу шампиона висе на терасама, на штриковима изнад улица, између зграда, транспаренти са натписом „100% шампиони“ вијоре се на ветру. Чак и традиционално сујеверни Наполитанци не могу да се отму утиску да је ово њихова година. Ако обезбеде освајање титуле шампиона Италије пре последњих кола, постоји бојазан да град неће издржати журку која је 33 године била у припреми. А шта ако освоји и Лигу шампиона – најјаче европско клупско такмичење? „Па, небо ће се отворити“, каже Даниеле ‘Децибел’ Белини и додаје: „Биће магично.“ Све је спремно за прославу која је заказана за 4. јун – последње коло сезоне – за прву титулу од времена када је Дијего Марадона шетао уским улицама Напуља.
Наполи би званично могао да постане првак и пре последњег кола, већ у наредних пар недеља. Освајањем 15 бодова у преосталих девет утакмица осигурали би титулу, све и да другопласирана екипа Лација победи у свим утакмицама до краја. У Шпанској четврти (Quartieri Spagnoli), у историјском центру Напуља, преко стадиона Дијего Армандо Марадона у Фуоригроти и даље, улице су преплављене плаво-белим украсима. Зграде и степеништа офарбане су у истим бојама. Картонске фигуре фудбалера су на тргу, дресови и постери играча су распоређени у уличицама и клинци стоје у реду дугом пола блока како би купили популарни сендвич у бојама Наполија у Кон Молика о Сенца (Con Mollica o Senza).
У хотелима су заузете готово све хотелске собе у наредних неколико месеци. Исељеници жељни славља, навијачи заинтригирани Наполијевом причом и обични посетиоци залутали у овај историјски тренутак преплављују град. Спортски успех у директној је вези са експанзијом туризма. „Напуљ доживљава самоспознају и поново открива сопствену величину,“ каже аутор Анђело Форђионе. Када је Марадона предводио Наполи до првог Скудета 1987. године, навијачи су на највећем градском гробљу истакли паролу „Не знате шта сте пропустили.“ Сада, генерација премлада да би се сећала славних дана има прилику да проживи исти успех. „Имао сам шест месеци 1990. године, али одрастао сам на ВХС касетама Дијега Марадоне,“ каже Винћенцо Кредендино са ТВ канала Калчо-Наполи24.
„Чини се да се освајањем ове титуле поново повезујемо са тим временом.“ Посвете играчима Лућијана Спалетија претапају се са небројеним графитима посвећеним Марадони. Чини се да је његов лик у свакој од напуљских шармантних и конфузних улица налик лавиринту – на прозорима кафића, браницима аутомобила, билбордима и зидовима у виду огромних мурала. У Нило бару, прамен Марадонине косе се окреће у част Аргентинца. У подземном музеју изложене су Марадонине личне ствари које је син његове собарице прикупио када је овај напустио град. „Марадона је попут божанства овде,“ каже двадесеттрогодишња навијачица Марија Роберта Де Иесу.
„Дао је људима наду. Наполитанци виде себе у Марадони.“ Када је Марадона у јулу 1984. стигао из Барселоне за тада рекордну суму новца, град се још опорављао од земљотреса који је однео скоро 2.500 живота четири године раније. Размирице унутар Каморе, мафије која је контролисала подручје, биле су узавреле као никада, незапосленост је била огромна и Банка Напуља била је пред банкротом. „Ипак, иако је Напуљ био на дну, Наполи је уз помоћ политике успео да купи најјачег и најскупљег фудбалера на свету и додирне небо“, додаје Форђионе. Тадашњи председник Корадо Ферлаино морао је да се ослони на тадашњег градоначелника како би финансирао трансфер, навијачи су нудили прилоге како би се прича привела крају, све само да дође Марадона. „Златни дечак“ (El Pibe de Oro) био је све Напуљу исто колико је Напуљ био њему. Град није стао уз Златног дечка због освајања две титуле Серије А и УЕФА Купа, већ зато што га је препознао.
Био је против естаблишмента, био је ехо њихових принципа и делио њихове бриге. „Марадона је био веома добар у причи и ставу“, објашњава Кредендино. „Разумео је како да уђе у срца Наполитанаца, погађао је праве ноте и жицу.“ Марадона је, упркос везама са наполитанском мафијом, донео „мир међу људе“ после тихе борбе против севера која је трајала дуже од једног века, све од уједињења Италије, каже експерт за културу Франческо Карињани. „Имао је много проблема у животу, али га у Напуљ памти само по радости“, додаје навијач Паоло Ћимино.
„Ми га доживљавамо као човека који је у име југа победио север.“ Ниједан клуб јужније од Рима није освојио титулу Серије А још од Наполија 1990. у ком су поред Марадоне играли и Карека, Ћиро Ферара и млади Ђанфранко Зола, а о Наполитанцима и Напуљу се на северу и даље говори са предрасудама – криминал, сиромаштво, колера, па чак и надања да ће опет прорадити вулкан Везув. „Људи су овде прво Наполитанци, па Италијани“, објашњава Белини, легендарни спикер на стадиону Наполија. Имају сопствени језик, културу и историју. Напуљ је некада био европска престоница у успону, а остао град несвакидашње архитектуре, Каравађа, пице. Највише од свега, постоји према страст према животу у Кампањи. „Јужњаци у Италији воле живот и пуни су страсти, на један другачији начин у односу на север“, додаје Ћимино. Наполи је морао да падне како би поново устао. Финансијски проблеми, испадање из лиге и банкрот уследили су после славних дана, али су навијачи остали.
Више од 50.000 људи било је на утакмици Серије Ц (треће лиге) у сезони 2004/05. „За наш град, фудбал је изузетно важан“, објашњава новинарка Елена Лопрести. „Не ради се само о фудбалу, то је социјални инструмент, алат који нас развија као друштво.“ Филмски продуцент Аурелио де Лаурентис уграбио је прилику, купио клуб 2004. године, вратио га у највиши ранг такмичења и донео европски фудбал Наполију – клубу на 4. месту најпопуларнијих у Италији, иза Јувентуса, Милана и Интера, али и једином клубу чији су навијачи настањени у само једном региону уместо „од Алпа до Сицилије“ како Форђионе дефинише навијачке базе велике тројке.
„Де Лаурентис је имао падобран“, метафорично додаје Кредендино. „Била је то љубав људи, увек спремних да оду на стадион, увек спремних да пруже подршку клубу. Напуљ је, објашњава Форђионе, једна од ретких европских метропола са једним фудбалским клубом. „Победа Наполија је идентитетска победа, победа оних који га у потпуности живе.“ додаје он. „У Напуљу, фудбал је све“, каже Ћимино. „То је радост, љубав, забава и туга. То је начин како побећи од свакодневних проблема, како се забавити и прославити, а овај период је срећа као таква.“ Де Лаурентисова ера пролазила је углавном у знаку великих појачања – Единсон Кавани, Езекијел Лавеци, Жоржињо, Гонзало Игуаин – велике зараде од продаје играча и неуспеха у трци за титулу. Претходног лета, после још једне пропуштене прилике за освајање титуле, најватреније присталице Наполија обећале су да ће украдену Фиат Панду вратити тренеру Спалетију само уколико стратег напусти клуб. „Сада заслужује Ферари, а не Панду,“ прича новинар Кредендино са осмехом. Спалети није из Напуља, али дели наполитанску страст. Након што је добио отказ у Интеру, провео је две године на свом имању у Тоскани пре него што је прихватио посао у Наполију. Сада живи близу тренинг центра и посвећено ради како би донео Скудето. Марадона је био лице некадашњих успеха Наполија, али су овога пута непознати хероји искочили у први план – паметне куповине спортског директора Кристијана Ђинтолија, потпомогнуте Спалетијевим вођењем.
„Ђинтоли је човек који се крије иза овог чуда,“ каже Кредендино, упркос томе што су многи навијачи били незадовољни после одлазака највећих звезда попут Калиду Кулибалија, Лоренца Инсињеа и Дрис Мертенса прошле године. „Ђинтоли је открио Квичу Кварачелија, открио је Виктора Осимена и Ким Мина,“ додаје Ћимино. „Спалети је тај који из играча извлачи највише. Уме да пронађе праве речи и алате за кључне играче. Словачки везњак Станислав Лоботка сада изгледа као Ињеста, изгледа као Ћави“.
На утакмици против Милана распродатој до последњег места, на стадиону који носи Марадонино име – амфитеатар вредан Старих Грка који су основали град Неаполис, „нови град“ – клинци са маскама најбољег стрелца Осимена и заставе Грузије вијоре се у част незаменљивог крила Кварачелије. Могу се видети и дресови Боке и Аргентине, а ако неко у овој екипи личи на Марадону, онда је то двадесетдвогодишњи Кварачелија. Популарни „Кварадона“ стигао је прошлог лета из Динамо Батумија, али га Ћимино више види као Ђанлуиђија Лентинија у Торину или Каку из периода када је наступао за Милан. „Невероватно је непредвидив на терену,“ додаје Кредендино. „Ако је Марадона био полубог, Кварачелија је Папа. Има потпуно другачије држање, потпуно другачији карактер.“ Кварачелија игра изложених листова и спуштених штуцни. Свлачи их и навлачи. Ипак, без Осимена – „двоглавог змаја“ како га зове Спалети – који је на свој конто уписао 21 погодак ове сезоне, Кварачелија није успео да спаси екипу убедљивог пораза од Милана – 4:0 у првенству. Милан је требало да буде још једна препрека коју вероватно будући италијански шампион грациозно успева да савлада. Уместо тога, уочи двомеча ова два тима у четвртфиналу Лиге шампиона, били су подсетник да ништа не треба узимати здраво за готово.
Однос Наполитанаца са клубом је компликован. Уместо резултата, повод за незадовољство навијача био је због других ствари. До сукоба између ултраса са Б трибине дошло је услед незадовољства због цена карата и нових правила о заставама и транспарентима које је дозвољено унети на стадион Де Лаурентисове управе. „Де Лаурентис има заиста компликован однос са градом јер навијачи не воле моћнике, а он представља управо то“, објашњава Карињани. „Ипак мора се признати да је овај успех велика ствар за њега јер је сјајан бизнисмен, вратио је страст у град, а његов предузетнички поглед на ствари и вођење клуба је но што је направило разлику.“
У наредних неколико недеља, навијачи и управа би могли да прославе прву титулу Наполију после 33 године. Навијачи су се за овај тренутак молили градском заштитнику светом Сан Ђенару, призивали дух Дијега Марадоне. Становници су се дуго чували за прославу свих прослава. „Осећамо ову моћ, ову емоцију,“ каже Де Иесу. „Биће то огромна журка у целом граду, сви тргови ће бити пуни људи.“ „Сада уживамо,“ додаје Карињани. „Вредело је чекати.“
Алекс Бисаут
Извор: ББц
