Смрад смрти. Трулеж тела под сломљеним бетоном. Задржаваш дах. Прекриваш уста тканином. Журиш. Твоје насеље је постало гробље. Све што ти је било познато нестало је. Запањено гледаш. Питаш се гдје си
Драго дијете. Прошла је поноћ. Летим стотинама миља на сат кроз мрак, хиљадама метара изнад Атлантског океана. Путујем за Египат. Идему до границе Газе у Рафаху. Идем због тебе. Никада ниси био у авиону. Никада ниси напустио Газу. Познајеш само густо насељене улице и сокаке. Бетонске бараке. Познајеш само сигурносне баријере и ограде иза којих патролирају војници. За тебе су авиони застрашујући. Борбени авиони. Нападачки хеликоптери. Дронови. Круже изнад тебе. Бацају ракете и бомбе. Уши ти парају експлозије. Тло се тресе. Зграде се руше. Мртви. Врисци. Пригушени позиви за помоћ из рушевина. Не престаје дан и ноћ.
Заробљени под гомилама срушеног бетона. Твоји другари. Твоји школски другови. Твоји комшије. Нестали у секунди. Видиш им лица бијела од креча и млитава тела када их извуку. Ја сам новинар. Мој посао је да то видим. Ти си дијете. Никада не би требало да ово гледаш.
Смрад смрти. Трулеж тела под сломљеним бетоном. Задржаваш дах. Прекриваш уста тканином. Журиш. Твоје насеље је постало гробље. Све што ти је било познато нестало је. Запањено гледаш. Питаш се гдје си.
Бојиш се. Експлозија за експлозијом. Плачеш. Држиш се за мајку или оца. Прекриваш уши. Видиш бијелу светлост ракете и чекаш удар. Зашто убијају дјецу? Шта си ти урадио? Зашто те нико не може заштитити? Хоћеш ли бити рањен? Хоћеш ли изгубити ногу или руку? Хоћеш ли ослијпити или завршити у инвалидским колицима? Зашто си рођен? Да ли је то било због нечег доброг? Или је то било због овога?
Хоћеш ли одрасти? Хоћеш ли бити срећан? Како ће бити без твојих пријатеља? Ко ће следећи умрети? Твоја мајка? Твој отац? Твоја браћа и сестре? Неко кога познајеш ће бити повређен. Ускоро. Неко кога познајеш ће умрети. Ускоро.
Ноћу лежиш у мраку на хладном бетонском поду. Телефони су искључени. Интернет не ради. Не знаш шта се дешава. Ту су бљескови светлости. Таласи ударних таласа. Врисак. Не престаје.
Када твој отац или мајка иду у потрагу за храном или водом, ти чекаш. Тај ужасан осећај у стомаку. Хоће ли се вратити? Хоћеш ли их поново видети? Хоће ли твој мали дом бити следећи? Хоће ли бомбе наћи тебе? Да ли су ово твоји последњи тренуци на Земљи?
Пијеш слану, прљаву воду. Веома си болестан. Боли те стомак. Гладан си. Пекаре су уништене. Нема хљеба. Једеш један оброк дневно. Тјестенину. Краставац. Ускоро ће то бити гозба.
Не играш се више са својом фудбалском крпењачом. Не пушташ змаја од старих новина.
Видјели сте стране репортере. Носимо панцире са натписом “ПРЕСС”. Имамо кациге. Имамо камере. Возимо џипове. Појављујемо се послије бомбардовања или пуцњаве. Сједимо уз кафу дуго и причамо са одраслима. Онда нестајемо. Обично не интервјуишемо децу. Али разговарао сам с вама дјецом када сте се, окупљали око нас. Смијали се. Показивали нам. Тражили да вас сликамо.
Бомбама су ме гађали у Гази. Бомбана су ме гађали и у другим ратовима, чак и оним ратовима који су се десили пријее него што си ти рођен. И ја сам био веома, веома уплашен. Још увијек сањам о томе. Кад видим слике Газе, ти ратови ми се враћају са силином грома и муње. Мислим на тебе.
Сви ми који смо били у рату највише мрзимо рат због онога што чини дјеци.
Покушао сам испричати твоју причу. Покушао сам свијету рећи да када си окрутан према људима, недељу за недељом, мјесец за мјесецом, годину за годином, деценију за деценијом, када им ускраћујеш слободу и достојанство, када их понижаваш и затвараш у отворени затвор, када их убијаш као да су звијери, они постају веома љути. Чине другима оно што је учињено њима. Причао сам то изнова и изнова. Причао сам седам година. Мало ко је слушао. А сада ово.
Ту су веома храбри палестински новинари. Тридесет и девет их је убијено од почетка овог бомбардовања. Они су хероји. Као и доктори и сестре у вашим болницама. Као и радници Уједињених нација. Осамдесет и девет њих је умрло. Као и возачи хитне помоћи и медицински техничари. Као и спасилачке екипе које рукама подижу бетонске плоче. Као и мајке и очеви који вас штите од бомби.
Али ми нисмо ту. Не овог пута. Не можемо ући. Закључани смо напољу.
Репортери из цијелог свијета иду ка граничном прелазу у Рафаху. Идемо јер не можемо гледати ово клање и не чинити ништа. Идемо јер сваког дана умире на стотине људи, укључујући 160 деце. Идемо јер овај геноцид мора престати. Идемо јер имамо дејцу. Као што си ти. Драга. Недужна. Вољена. Идемо јер желимо да ти живиш.
Надам се да ћемо се једног дана срести. Бићеш одрастао. Ја ћу бити старац, иако сам ти већ сада веома стар. У мом сну о теби наћи ћу те слободног и сигурног и срећног. Нико неће покушавати да те убије. Летјећеш у авионима пуним људи, а не бомби. Нећеш бити заробљен у концентрационом логору. Видјећеш свијет. Одрастаћеш и имати децу. Остарити ћеш. Сјећаћеш се овог страдања, али ћеш знати да то значи да мораш помоћи другима који пате. То је моја нада. Моја молитва.
Изневјерили смо те. То је страшна кривица коју носимо. Покушали смо. Али нисмо довољно покушали. Ићи ћемо у Рафах. Многи од нас. Репортери. Протестоваћемо ван граница Газе. Писати ћемо и снимати. То је оно што радимо. Није много. Али је нешто. Поново ћемо испричати твоју причу.
Крис Хеџис
Извор: Consortium News
Превод: Преокрет
