Савине виде су путни превој и уједно проширење поред пута изнад Пећи ка Кули односно на граници са Црном Гором. Ту је одувек постојала једна барака где су се смењивале тржишна, финансијска и друге инспекције, заустављана су возила и вршене рутинске контроле и прегледи. Нема говора да је то појмовно могао бити легитимни војни циљ. Ипак, трећег маја 1999. НАТО авијација извршила је ударе на превој Савине воде када је на том потесу био цивилни аутобус који је иначе редовно саобраћао на линији:Подгорица – Ђаковица као и три путничка возила и неколико познатих инспектора. Како сам прилазио лицу места настављени су ваздушни удари, одјекивале су тешке детонације, али и људски јауци и дозивање у помоћ. Установио сам да је НАТО најпре тај путни превој засуо са пар бомби од по тону (кратери пречника 18-25 метара, дубине 3-4 метра) па онда наставио садистички да касетним бомбама убија потпуно недужне цивиле који су бежали са тог брисаног превоја и из цивилног аутобуса ка засецима кањона настојећи да се заклоне и нађу спас. Нико у томе није успео.
На неколико стотина метара на небу изнад увиђајне екипе с којом сам прилазио лицу места да би извукли они којима треба помоћ и обавити увиђај видели су се контејнери како се отварају и испуштају стотине касетних бомби (жутих са ситним смб падобранима). На неколико корака од стена као заклона на чистини, почео сам их затицати. Прво сам угледао мог великог друга и дивног човека Ранка Дедића. Како сам пролазио између свих крхотина, касетних “недетонираних бомби” и делова људи, препознао сам и Звонка Томовића, па Горана Радевића, супруга моје колегинице Стане, па конобара из хотела Метохија, Миодрага Губеринића, онда Огњеновића, па Букумирића, Вуликића.. Убијана је младост тим и таквим редом ужаса и бола који је разарао душу и разносио небо моје Метохије.
Најмање 17 невиних људи, међу којима мноштво жена и деце је просто измасакрирано а близу 50 људи рањено и осакаћено да пати, памти и страда до смрти. Начелник пећког ОКП Бато Булатовић, професионалац и човек бринуо је о свему. Једно дете, три године старости презимена Мићуновић било је тешко осакаћено.. а крупна жена у димијама на степеништу аутобуса је исечена шрапнелима касетних, мртва, очи отворене. А возач аутобуса је преполовљен ту до првог точка аутобуса. Затечен, сам. Унутар аутобуса се све виорило на све стране. платна, завесе, у први мах непрепознатљиви делови одеће и ствари али и људских тела. Схватио аам да се мора ићи даље, да не смем да станем. Важно је било тада не застати, не клонути, остати трезвен, јак, размишљати кратко и брзо. То је зов дуга роду, завет је оно што ти осећаш и знаш. Није то никаква имагинација. Просто, истина је.
На једној олупини од контејнера из којих су испуштане касетне бомбе црним спрејом било је исписано: “Best wishes from Jack”. Обављене су уредно све прописане крим-техничке и друге увиђајне радње, као и евакуација осталих, преживелих, рањених и убијених. Јако се тешко прилазило страдалим и рањеним, јер је читав превој Савиних вода био засут кишом касетних бомби, подло подешене да се на више непредвидљивих начина активирају: или додиром; или на близину телесне температуре или на одређено време. За такав таленат и такву маштовитост у изналажењу начина да се варају и преваре људи да би се убили потребна је посебна склоност и да спадаш у најгору постојећу људску врсту. Нема сумње да је НАТО по томе и парадигма и – неприкосновен.
Остатак дана до дубоко у ноћ провео сам с нишким лекарима у ОБ у Пећи, где су извршени спољашњи прегледи лешева, јер смо били онемогућени да их транспортујемо на обдукцију у Приштину, пошто је све мостове ка Приштини, НАТО већ уништио. Требало је рећи сродницима који су окупирали болницу да нада из њихових очију мора престати да траје. Сви су хтели видети своје, уверити се лично, што није било ни правно могуће али ни хумано да ико види тако измасакриране своје најближе. Један ипак јесте. Сутрадан сам поново по позиву полиције изашао на исто место не знајући о чему је реч. Само неколико стотина метара даље на коловозу затекао сам преврнут и изрешетан голф. Испоставило се од дејства једне касетне бомбе која је ту доспела настрадала су два младића. Живот је том приликом изгубио извесни Оташевић, по сећању из Берана, а сувозач је са тешким повредама хоспитализован. То је зло које никад неће престајати. Савине воде су путни превој повише моје Пећи, надомак моје Црне Горе, данас чланице НАТО.
Др Владан С Бојић, адвокат
Извор: ИН4С
