Што год је од човјека не може савршено бити – Његош у мемоарима Матије Бана (II)

Матија Бан и Његош, (Фото: Архива)

На годину (1849) вратих се опет у Далмацију, али тада не већ сам, него са целом породицом; јер природа наложеног ми рада условљавала ми је дуже бављење у тим странама. Породицу сместих у Дубровник, па одох Владици на Цетиње. Србија је онда давала Црној Гори у помоћ хиљаду дуката на годину. Ја сам Владици носио две хиљаде у злату, и много сам се путем напатио с тим новцима носећи их на себи, нешто са тежине (осам ока), а нешто од презања да де уз пут не будем похаран. Еле, срећно приспех на Цетиње око половине јула.

Јашући Цетињским пољем примакох се владичином замку, и њега спазих где шеташе с неким поглаварима. Поздравих га издалека с клобуком у руци, и одох право у гостионицу да се пресвучем. У то дође један из Владичине пратње да ме поздрави у његово име, и к њему одведе. Чим сам био готов, узмем писма и новце, па одох. Владика је био сам у биљару; није допустио да га пољубим у руку, него раширивши своје рече: „Руке шире у лица се љубе.“ Тако и урадисмо. Изручих му писма и положих предањ на биљар двадесет свитака, сваки од сто дуката.

Пошто је писма прочитао, узе свитке, и однесе их у оближњу собу, па се врати к мени говорећи:

„Еј мој г. Матија, није ли ово жалосна судбина да јуначка Црна Гора мора живјети од милостиње!“

-„Господару, одговорих, није то милостиња, него је мален поклон имућнијег брата брату неимућнијему, који све и кад би имао плодних
њива којим је природа Србију обдарила, морао би више пазити на своју одбрану него на њино обделавање.“

-„Па то тако и бива, приузе он, свуд око границе Црногорац иде на рад оружан као за рат. Иначе српски новац најдражи ми је; чини ми се као да га десна рука премеће у лијеву. Србија га даје од срца; за њ ништа не тражи до братску љубав; а што је најглавније никад нас не понижава. Ја одавно живо желим да походим Србију, па затим Сједињене државе Сјеверне Америке. За сада политички обзири прече ме у извођењу прве жеље,
а што се друге тиче, немојте се зачудити ако чујете да сам се навезао на Атлански океан, и да пловим за Њујорк.“

-„А шта бисте тамо?“ – упитам га прилично зачуђен.

-„Шта бих? одговори; слободној Црној Гори приличи само да од слободне државе као што је Америка прими помоћи, кад већ не
може без ње бити.“

-„А зар Вам је руска помоћ тешка?“

-„Русију волем; али не волем да ми се сваком приликом даје осјећати цијена те помоћи. Ја господар слободне Црне Горе прави сам роб петроградских ћуди. То ми је већ додијало, па хоћу да тај јарам збацим.“

Петроград, (Фото: TripSavy)

Тада потпуно схватих сву домашност његових претходних речи. Ту је увређена лична поноситост угушивала политички разум. Ја сам се на овај позивао доказујући му, да иако имамо неких тренутних неповољства од Русије, ипак бисмо без ње зло прошли, она једина има интереса, па зато и може бити
склона да подржи дело ослобођења Српства, на коме ево хоћемо да озбиљно радимо. И тада приступисмо главној ствари. Ово сам навео зато што г. Мил. Медаковић у своме делу о покојном Владици вели да га је Србија онда збуњивала и од Русије одвраћала. То не стоји. Из овога што сам навео види се да није требало Владику одвраћати од Русије, него пре к Русији га повраћати. А да се је поносити Владичин дух морао незгодно осећати у својим сношењима са царским двором види се и из онога места Медаковићеве књиге где се прича како је цар Никола предузео Владику кад
је овај намеравао да походи Париз.

Ја сам дужан истини историјској оборити ту неоснованост Медаковићева причања, која у њега није могла ништа друго бити него гола претпоставка. Он сам вели да је онда коресподенција међу Владиком и владом српском ишла шифрама, и то је истина; али он није имао кључа тим шифрама, него ја,
нити је био као ја посвећен у великој, чисто народној, ствари о којој се је радило. Назрео је само неке трагове тога рада. Као настојавање Владичино да побуди народна осећања у ерцеговачком и у албанском везиру, који су оба били Срби пореклом. Код првога је успео, код другога није. Али зато Владика је могао поуздано рачунати на албанске Миридите, с којима га је Србија онда измирила и у споразум довела. Кад сам ја ту вест саопштио Владици, и рекао му да ће из Миридитије к њему доћи нарочит посланик миридитског кнеза Биб Доде да узме и да бесу, Владика веома обрадован рече:

„Је ли могуће? Да Србија није учинила за Црну Гору ништа друго него то, морали би јој Црногорци бити занавек захвални. Миридити су јунаци, и с њима се од векова крвавимо. Чисто као да сањам да ћемо одсад бити пријатељи и другови.“

Дакле и опет велим: ондашња влада српска није отуђивала Владику од Русије; напротив, упркос личним нерасположењима, на Русију се, те како, рачунало за извесно време, кад сазру догађаји који су се спремали. Тад сам остао три дана на Цетињу, проводећи с Владиком већи део времена. За време мога тамо борављења имао сам прилику да проучим изближе Владику у многом погледу. То је била ватрена нарав под доста хладном спољашњости. Ватреност често би ван избијала, али чим би се појавила била би зауздана. Познавао је себе, а добро разумевао свој положај црквеног и мирског великодостојника, па је дугом навиком био себи принаравио ту хладну спољашњу озбиљност. Дивља нарав горштака у њему се крхала са питомином просвештена човека. Просвету је понајвише сам себи прибавио читањем и размишљањем.

Био је у пуном смислу и песник и философ. Руске и енглеске велике песнике највише је уважавао, па их и подражавао; француски су му били одвећ лаки и меки. Међутим, једна његова љубавна романца, коју ми је прочитао, била је писана у духу француском, и то најодличнијем, она бејаше право
зрно бисера; али већ онда њим, као владиком, осуђена и по свој прилици пред смрт уништена. Љубио је страсно Црну Гору и Српство; али међу својим Црногорцима осећао се крајње несрећан. Хтио их је у многоме преобразити, а то му није ишло по његовој жељи за руком па није природно ни могло ићи. Честа љутина и вечито незадовољство прекратише му живот. Међутим у нечем је успео; причао ми је са задовољством да је искоренио крађу и крвну освету, те бољи државни ред увео.

Шћепан Мали, (Фото: Вести.рс)

Једно вече читао ми је тамо-амо „Шћепана Малог“, кога је био спремио за штампу, па ме питао шта о том делу мислим. Одговорих му да не могу ништа рећи док га не бих с краја на крај прочитао. „Тако је“, рече и даде ми га. Те исте ноћи прочитао сам га свега, и нашао у њему исте драмске мане, које је он сам био опазио у Горском вијенцу, а много мање него у овоме лепих страна. Он је волио драмски облик, а драма му није ишла за руком. Карактери су му свудаистинити и верни, али некако сви ударенина један тип; дикција свуда крепка, и управо црногорска, честим песничким сликама окићена. Али ван тога друго је све лошо. Сутрадан, кад сам се спремао да идем к њему на објед, ударио сам на муку како да му искажем своје мишљење. Нијесам га хтио увредити, а опет ни истину му затајити. Извукох се из тога шкрипца велећи му:

„Карактери и дикција здраво су ми се допали; само бих више разлике међу њима желио; а што се тиче главног лица, заплета и целога склопа, ако то поправите, као што сте наумили, у Горском вијенцу, исте поправке учините и у Малом Шћепану.“

-„То с другим речима значи, одговори ми, да драма не ваља“.

-„Не може, приметих му, не ваљати што испадне из Вашега пера; али признаћете ми, да између неваљалога и апсолутно савршенога велико је растојање. Ко не признаје Шекспиру огроман песнички уопште, а обашка драматски дар; па опет у његовим драмама има често замашних недостатака.“

–А он закључи: „Што год је од човека не може савршено бити. Што написах, написах; нећу више у то ни боцнути пером.“

Па је тако и учинио: „Шћепан Мали“ изишао је штампан онакав какав је био у рукопису кад сам га ја прочитао. Овде ми пада на ум „Ченгић-ага“, која се
умотворина од неколико година оспорава г. Мажуранићу, а Владици приписује. Истини за љубав морам рећи да Владика, који се о свима својим производима са мном разговарао, није ми о ‘Ченгић-аги’ ни речице прословио. А није вероватно да би ми он затајио своје најсавршеније изведено песничко дело. Са мном не би га у томе задржавали ни сами политички обзири, кад смо већ заједно сновали изведење најкрупнијег политичког дела.

–Слушао сам и то да је „Ченгић-агу“ био написао један босански фрањевац, па не смејући од Турака издати га под својим именом, замолио г. Мажуранића да му његово позајми. Кад сам се лањскога лета сукобио на Топуским водама с оцем Гргом Мартићем, хваљеним писцем „Осветника“, упитах га, да ли он није тај фрањевац. Одговорио ми је:

„Да сам ја сад већ не бих имао узрока да се кријем, али нисам; па и не знам ниједнога у Босни фрањевца који би био способан да онакав
спјев састави.“

– Што знам о овоме ја казах; а ни у каква нагађања нећу да се пуштам у ствари тако њежној. Једном по обједу позове ме Владика да се на коњима прошетамо по Цетињском пољу. Доведоше два велика, лепа коња, која уседосмо. Најпре иђасмо касом, па ми он рече да пустимо коње у сав трк.. Одговорих му да сам лош коњаник, и да моје јунаштво даље од каса не иде.

Споменик Његошу, (Фото: Living in Montenegro)

А он смејући се: „Еј мој Дубовчанине, да видиш како Црногорац јури“, па одлети као стрела. Дивно га је било гледати! У његовом црногорском оделу изгледаше као Голијат, стојаше напред нагнут, и као прикован за коња. Бејаше се доста удаљио, кад наједанпут окрене коња да се к мени врати. У том окрету паде му кратки гуњ с рамена и капа с главе, па се просуте дугачке косе таласаху по ваздуху. Али он се и не осврне, него све једнако јурећи, кад дође к мени, рече: „Ево ме без гуњца и капе; почео витешки, а свршио комично!“ па се слатко смејао, а Црногорци потрча ше да му донесу гуњац и капу. Настависмо
даље, а он ће додати: „Да, ако и с нашим послом овако прођемо! Да поченемо јуначки па свршимо комично по себе, а трагично по народ!“

„Срећа је народа, рекох, у Божијој руци“ – ту ме пресече с речима:

„И у њиној, и у њиној“, а ја: „То и хтедох рећи, па зато који народ не покушава ништа за своју слободу, неће је ни стећи.“

-„Да, рече он, и покушај је дичан, али тек славан кад је успјехом увјенчан. Владика Данило покушао је и успио да очисти од потурица Црну Гору; тим јој је независност спасао, и зато ће остати довијека славан. И Карађорђе је покушао јуначко дјело, али не успио; а одма за њих успио Милош. Ако се ми морамо обојици дивити, историја ће дати Милошу превагу; и то с пуним правом. И ваш Книћанин изашао од лане на глас као велики јунак; дојиста ваља му се чудити да у равном Банату са нерегуларном војском онако регуларну надбија. Храбар је тај наш народ у Шумадији, а нашао храброг вођу. Дао му Бог успјеха до краја. Како бих желио видјети га!“

-Одговорих му: „Сва је прилика да ће Вам се та жеља испунити; садашња наша војна у Мађарској само је предигра великој драми која ће се одиграти с овестране Саве и Дунава. Тако ће поред светлих имена која споменусте доћи и Ваше у историју, те Вам нећу већ певати:

‘Нов Мојсије
Ти, свештеник и вођа,
Љубави твоје чудом, не Бога,
Уклони грозну коб од пука свога’

него ћу уместо ‘љубави’ казати: ‘Храбрости твоје чудом, не Бога’.“ – „Нипошто, рече ми, не дирајте ми у ону ријеч ‘љубави’, она је на своме мјесту, и њом се поносим. Нашто нам храброст без љубави к народу? Тек ова ону узвишава. А слободно изоставите ријечи ‘Не Бога’. Наш народ вели за човјека који
није успио у своме предузећу, да није најприје казао ‘ако Бог да’ и добро, вели. Иначе, не рекосте ли малоприје и Ви сами да је
срећа народна у Божијој руци? Мој оштроумни Дубровчанине, уловио сам Вас у противорјечју.“

-„Сад немам куд, одговорих смешећи се, уловисте ме како ваља; ипак…“

А он: „Шта ипак? Хоћете да ми умакнете с лијепка! То Вам не дам.“

-„Ипак ја бих рекао да иако људи све радо на Бога односе, тешко да овај води рачуна о таким ситницама као што су за њ њини земаљски послови.“

– „Гле, гле! – викне Владика, Дубровчани су познати са њихове побожности, а шта то би од Вас! Мора бити да сте се покварили у Београду.“

-„То ми је, рекох, пребацио и један мој попа у Дубровнику, казавши ми да сам се у Београду повлашио, док опет нека браћа београдска пребацују ми да сам Шокац, и дошао да све пошокчим, те тако овде Влах, а тамо Шокац, не пристадох нигде. А ако ме још сада и Ви анатемишете, као што Вас видим прилично наклоњена, онда сам заглавио.“ Владика се грохотом смејао, и тако шалећи се о људским глупостима дођосмо до замка. Те вечери учинисмо наша последња расположења. Одредисмо начин дописивања, јер сам сутрадан морао одлазити. Кад ујутру дођох да се с њим опростим, рече ми:

„Ја не бих Вас свјетовао да данас идете на пут, јер вријеме је мутно, и биће олује.“ Немогавши ме одвратити од моје намере, даде ми свој кишњи заогртач (imperméable) и два прејаника да ме прате, а препоручи да, ако би ме олуја на путу затекла, преноћим свакако код његовог оца у Његошима. И пружи ми две сребрне мале пушке као његов спомен говорећи ми: „Ове су пушке биле једног Турчина, знаменитог јунака; с њима ћете ми доћи на сусрет у Призрен, а ондје дати ћу Вам црногорску медаљу, само ако се научите боље јахати.“

Опростим се и са честитим Милаковићем и с неким главарима који ме сви од путовања одвраћаху, па с мојим перјаницима одох пут Котора.

Извор: Матија Бан – Сусрети са Његошем, приредио и написао поговор Горан Максимовић, Бесједа, Бања Лука, 2019