Piše: Havijer Blas
Preveo: Miloš M. Milojević
Pet nedelja nakon što je otpočeo Treći zalivski rat, računica barela nafte je poprilično jasna: svetu manjka crne tečnosti. Izvesno ublažavanje pružili su zaobilazni naftovodi i posezanje za strateškim naftnim rezervama. Ali ukoliko SAD i Izrael ne okončaju sukob sa Iranom vrlo brzo, potrošnja nafte moraće da se prilagodi nižoj ponudi – možda mnogo nižoj. Na scenu stupa uništenje potražnje.
Sve do sada tržište se prilično uspešno nosilo sa nestašicama sirove nafte. Uprkos alarmističkim naslovima, referentne cene kretale su se oko nivoa od sto dolara po barelu, znatno niže od cena tokom ranijih kriza kada su skakale do 130-150 dolara.
Ova relativno stišana reakcija nije znak da je tržište potcenilo značaj zatvaranja moreuza, plovnog puta za jednu petinu svetskog snabdevanja naftom. Umesto toga, posredi je pokazatelj da su slojevi odbrane ponude delovali kao privremeno rešenje poremećaja koji je do sada trajao samo oko mesec dana. Prethodne krize trajale su mesecima ili čak godinama.
Jaz između ponude i potražnje je toliko širok da će se pre ili kasnije ove odbrane iscrpeti. Poslednji put tržište je bilo toliko neusklađeno 2020. godine kada je pandemija prisilila milijarde ljudi da budu zatvoreni u kućama[1]. Ali onda je problem bila preterana ponuda, dok u ovom slučaju stvari stoje obratno.
Visoke ali ne rekordno visoke[2]
U prvim danima ovoga rata, zatvaranje moreuza značilo je da se smesta ostaje bez dvadeset miliona barela sirove nafte i rafinisanih proizvoda. Naftna industrija se dala na posao, aktivirajući prvu liniju odbrane: posezanje za zalihama. Druga linija je pristigla ubrzo kasnije kada su Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati preusmerili jedan deo svog izvoza koristeći se zaobilaznim naftovodima prema Crvenom moru i lukama u Omanskom zalivu.
Treću liniju odbrane pružili su političari. Najbogatija nacija posegla je za svojim strateškim rezervama, unoseći milione barela na tržište. Američki predsednik Donald Tramp takođe je vršio stalne – i vrlo efikasne – verbalne intervencije. Njegove česte gromoglasne izjave o izgledima da se sukob ubrzo završi pomogle su da se umiri panično kupovanje.
Izmeriti doprinos ovih različitih nastojanja je teško. Ponešto od toga je, poput naftovoda, stalno. Druge mere, kao što je korišćenje zaliha, su privremene. Brzopotezna računica upućuje da kombinacija ovih mera, polazeći od velikodušnih pretpostavki, apsorbuje nekih šezdeset odsto gubitaka u ponudi sirove nafte – ili oko dvanaest miliona barela dnevno.
Ovo i dalje ostavlja ogroman manjak, koji će postajati sve veći ukoliko se rat bude produžio a rezerve budu praznile. I postoji samo jedan način da se, u izostanku sveže ponude, stvar razreši, nešto što vidim kao četvrtu i najdrastičniju tržišnu odbranu: uništenje potražnje. Ovo podrazumeva da donosioci političkih odluka pribegnu vanrednim sredstvima kako bi umanjili korišćenje energije (što je manje nepovoljna varijanta) ili toliko vrtoglavi rast cena da će potrošači biti prinuđeni da umanje kupovinu (što je gore zato što nanosi udarac ekonomiji).
Možete videti zbog čega ovo postaje gotovo neizbežno. Kako je rekla Paola Rodrigez-Masiu, glavni naftni analitičar u konsultantskoj firmi Ristad enerdži: „Sistem je prešao put od ušuškanog do krhkog“.
Koliko krhkom? Veoma, bojim se. Ukoliko je moja računica tačna, tržište mora da „poništi“ potražnju barem osam miliona barela dnevno ili blizu te količine. To je više od ukupne potrošnje Nemačke, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva, Italije i Španije.
Bolji način da se to izvede jeste da političari nametnu neka ograničenja potrošnje nafte koja su, iako bolna, manje štetna po poslovnu aktivnost. Primeri obuhvataju sniženje brzine kretanja na autoputevima, slabiju upotrebu grejanja i uređaja za rashlađivanje. Obavezni rad od kuće, te tako ograničavanje energetski intenzivnog prevoza do posla, je još jedna mogućnost, iako je politički, a i ekonomski, nezgodnija.
Međunarodna agencija za energetiku već je dala preporuke koje bi to more mogle biti, iako nijedna istaknuta članica organizacije još uvek nije počela sa njihovim sprovođenjem, plašeći se nepovoljne reakcije javnosti. U svetu u razvoju, međutim, države među kojima su Pakistan, Filipini, Vijetnam i Tajland već su se uputile ovim putem. Očekujem da ih mnogi drugi prate ukoliko se rat ne okonča brzo.
Ko je ko u svetskoj naftnoj potražnji
Nažalost, postoje ograničenja koliko političari mogu da upravljaju uništenjem potražnje u energetskoj krizi kojoj se kraj ne nazire. Na kraju, rastuće cene igraće u svemu ovome značajnu ulogu, i njihovo breme neće biti ujednačeno raspoređeno. U Africi i delovima jugozapadne i jugoistočne Azije, rafinisani naftni proizvodi su već toliko skupi da je kupovina tako ograničena, što umanjuje ekonomsku aktivnost. Tu se postrojenja za proizvodnju hemikalija i veštačkih đubriva zatvaraju.
Siromašnije nacije biće istisnute većom platežnom moći bogatijih ili uporedivih nacija koje raspolažu sredstvima da subvencionišu cenu goriva ili da uvode izvozna ograničenja.
Havijer Blas: Tramp sada ima svoju sopstvenu naftnu imperiju
Pogledajmo raspored na tržištu nafte: SAD, Kanada, Evropa, Japan i Kina obuhvataju skoro pedeset pet odsto potrošnje. Ovo znači da šest od deset barela koji se potroši na svetu biva utrošeno u dobrostojećim mestima. Veliki deo početnog uništenja potražnje odigraće se drugde, na mestima koja jednostavno ne mogu da priušte naftu po višim cenama. Breme će biti usredsređeno na Afriku, Latinsku Ameriku i veliki deo Azije. Tokom narednih pet nedelja, ukoliko se rat bude produžio, benzinske stanice će presušiti a fabrike će početi da se zatvaraju.
Ukoliko rat potraje mesecima, umesto nedeljama, to više neće biti dovoljno. Slom će morati da se premesti tamo gde se nafta zaista troši: u industrijalizovane svetske nacije. Energetska kriza je ishodište dva faktora: obima poremećaja ponude i dužine trajanja poremećaja. Za sada, veličina je ogromna, ali je vremenski raspon kratak. U ime života ljudi u ratnom području, i u ime ekonomija u razvoju i razvijenih ekonomija, nadajmo se da se sukob bliži kraju.
Izvor: Bloomberg
[1] Svetska potražnja za naftom 2020. godine pala je na prosečnu vrednost od svega oko devedeset jedan milion barela dnevno, oko osam miliona barela niže u odnosu na prethodnu godinu
[2] U realnom iznosu, prilagođeno kumulativnom uticaju inflacije, cene nafte morale bi znatno da skoče da bi nadmašile prethodne krize; rekordna vrednost od sto pedeset dolara po barelu zabeležena 2008. godine jednaka je oko 220 dolara po barelu ukoliko se preračuna prema vrednosti novca 2026. godine.
