Пише: Хавијер Блас
Превео: Милош М. Милојевић
Иранска стратегија је да наметне економску штету председнику Доналду Трампу тако што ће увећати цене америчког горива што се може избећи уколико Саудијска Арабија успе да ублажи удар на нафтно тржиште.
Источно-западни нафтовод и још један нафтовод којим располажу Уједињени Арапски Емирати могу да осигурају заобилазно снабдевање један пет а други два милиона барела дневнo, уколико обе земље успеју да доведу довољно танкера у луке за укрцавање
Заобилазни нафтоводи могу да успоре раст цена горива, купујући време Трампу, али Белој кући су потребни саудијско-емиратски заобилазни нафтоводи како би се остварио известан ефекат [против скока цена], да се рат оконча брзо и да регионална постројења за прераду нафте прођу релативно неоштећена
Иранска стратегија у рату са САД и Израелом је до сада постала потпуно јасна: наметнути несношљиву економску штету председнику Доналду Трампу, принуђујући га да прекине овај „ненаметнути рат“ (war of choice) пошто скок цена горива у Америци постане осетан. Постоји ли начин да ова шема исламске републике за преживљавање не успе? Да, уколико њени регионални архинепријатељ, Садуијска Арабија, ублажи притисак на нафтно тржиште.
Хавијер Блас: Америка мора пошто пото отворити Ормуски мореуз
У фокус пажње улази Источно-западни нафтовод, дуг хиљаду двеста километара (746 миља) који се протеже преко Арапског полуострва од Персијског залива до Црвеног мора. Разлог полагања овог нафтовода био је да се изађе на крај у случају једне сасвим одређене историјске ситуације: иранског затварања Ормуског мореуза. Саудијци су га изградили пре четрдесет пет година мислећи да ће, једног дана, Техеран успети да уради оно што је тада било незамисливо и да прекине пловидбу натоварених танкера кроз уски поморски пролаз.
Мореуз је уско грло пловидбе кроз које пролази око двадесет милиона барела сирове нафте и рафинисаних нафтних производа дневно – што је петина укупне светске потрошње. Саудијски нафтовод не може да надомести пренос морским путем целокупне ове количине. Али може да обезбеди заобилазни пут за неких пет милиона барела нафте дневно. Други нафтовод, у власништву Уједињених Арапских Емирата, нуди одвојену заобилазницу до Оманског залива за милион и по барела нафте дневно. У случају ванредних околности УАЕ би ову количину вероватно могли да повећају на два милиона барела[i].
Тако заједно ови нафтоводи могу да успоре, иако не и да зауставе, галопирајући раст цена нафте уколико обе земље успеју да доведу довољно танкера у луке за укрцавање до којих се нафта превози нафтоводима. Сада је око двадесет пет супертанкера, од којих сваки може да превози око два милиона барела, преусмерено са својих првобитних праваца пловидбе и упућено према новим тачкама за укрцавање. Остаје да се види могу ли се луке носити са оволиком армадом.
Нафтоводи који заобилазе Ормуз
Губитак понуде нафте од првих напада на Иран био је толико жесток да су цене нафте скочиле добрано преко 100 долара по барелу чим су енергетске тржнице почеле са радом у недељу увече, скочивши 20 одсто за неколико секунди. Али можда – и заиста мислим можда – нафтоводске заобилазнице заиста могу да ублаже даљи раст, купујући Трампу време. Бела кућа и даље се клади на све – да може да оконча рат пре него што нафтни притисак постане неиздржив.
„Схватили смо да ће цене нафте расти, што ће се и десити“, рекао је Трамп новинским извештачима у суботу увече. „Али оне ће и опадати. Пашће врло брзо. А ми ћемо се решити великог, великог канцера са лица Земља“.
Стратегија је изгледа осмишљавана у лету пошто рат није текао онако како је планирано. Да би успела, Трампу је прво потребно да саудијско-емиратска заобилазница уопште прави неку разлику. Друго, потребно му је да се рат оконча за неколико дана уместо за неколико недеља – или барем да неки супертанкери уђу у Ормуски мореуз и из њега изађу током тог временског периода. На крају, потребно му је да регионална производња нафте, капацитети за рафинисање и укрцавање из рата изађу релативно неоштећени, допуштајући брзи наставак извоза. Нејасно је на коју ће страну претегнути сваки од тих кантара, сада када знамо да се вашингтонска претпоставка о лаганој војној шетњи показала као неоснована.
У недељу, државна компанија Сауди Арамко једновремено је укрцавала три врло велика танкера за превоз сирове нафте, позната у индустрији као веома велики танкери за сирову нафту (енглески Very Large Crude Carrier или скраћено VLCC) на терминалима Јанбу и Ел Муајиз. То је јасан показатељ да преусмеравају од Ормуског мореуза што је више нафте могуће. Аднок (Adnoc), емиратска државна компанија, укрцава још један овакав брод у Фуџеири изван мореуза. Обим укрцавања у овим трима лукама је без преседана.
Да ли ће ова замисао успети? У реалним износима, саображено према збирној инфлацији, нафта је и даље далеко јефтинија него приликом ранијих наглих скокова. Највиша цена од 139 долара по барелу која је забележена у марту 2022. године после руске инвазије на Украјину била би 157 долара у данашњим доларима. Цена од 147,5 долара по барелу из јула 2008. године је еквивалентна данашњих 205 долара. Осим тога утицај цена је за сада краткотрајан, и одржава се свега по неколико дана а не месеци или тромесечја.
Реална цена нафте
Усклађена са збирном инфлацијом, цена арапске лаке нафте и даље остаје знатно испод нивоа који је у прошлости изазивао нафтне шокове
Да би скок цене нафте постао тешка криза, цена мора да се помакне навише и да на том нивоу остане неко време. Али како се нижу дани бомбардовања и контранапада, и претварају у недеље, то ће почети да штети тржишту. Нафтоводне заобилазнице купују време, али ништа не може да замени отварање Ормуског пролаза за пловидбу.
А затим ту постоје и нове опасности. Саудијска Арабија и УАЕ крећу се дуж затегнутог безбедносног конопца. Преусмеравање нафте преко заобилазних нафтовода је део њиховог обавезивања да држе отвореним тржиште енергената без обзира на све. Али њихово деловање очигледно помаже Вашингтону и може да изазове даљу техеранску војну одмазду. Како се све више танкера буде кретало према новим укрцним тачкама изван Персијског залива, све више јача нервоза међу званичницима у енергетској индустрији у Ријаду и Абу Дабију да би нафтоводи, пумпне станице или чак луке могле бити мета напада.
Сунитске арапске земље у Персијском заливу дуго имају напете односе са Ираном, већински шиитском земљом. А ипак последњих година Ријад и Абу Даби настојали су да побољшају ове односе. Пре него што су избила непријатељства, ове земље жарко су желеле да се Техеран сагласи са дипломатским договором са САД који би био постигнут кроз преговоре у којима је Оман играо посредничку улогу.
Нафта их је увукла у сукоб са непредвидљивим последицама. Све више, Трећи заливски рат подсећа на неке епизоде Другог светског рата. Помислимо на битку за Атлантик, у којој је Немачка покушала да пресече британске линије снабдевања суштински важним добрима. Сада, то је битка за Цеви.
Хавијер Блас је колумниста Блумберга, пише о енергетици и трговини природним добрима; коаутор је књиге The World for Sale: Money, Power and the Traders Who Barter the Earth’s Resources (Свет на продају: новац, моћ и трговци који послују Земљиним ресурсима).
[i] Иран располаже сопственим нафтоводима који заобилазе залив, повезујући оближња нафта поља на североисточној обали Персијског залива са градом Јаск на Оманском заливу; нафтовод и терминал у Јаску се ретко користи, али иранске власти тврде да преко њега могу да испоруче око милион барела нафте дневно. У недељу, Иран је укрцао један супертанкер преко у овом постројењу.
Извор: Блумберг
