Пише: Хавијер Блас
Превод: Милош М. Милојевић
ЦИА сматра пијаћу воду „стратешким добром“ на Блиском истоку, где се државе ослањају на постројења за десалинизацију како би се снабдевале водом
Ова постројења су рањива на нападе и њихово уништење могло би имати озбиљне последице, као што је хипотетичка евакуација Ријада у року од неких недељу дана уколико би дошло до оштећења постројења за десалинизацију Џубаил
Иран је нападао електране које напајају ова постројења у Уједињеним Арапским Емиратима, а даљи напади на оваква постројења довела би државе Персијског залива у изузетно тешку ситуацију, што чини воду потенцијално геополитички важним добром у овом сукобу
ЦИА ју је називала „стратешким добром“ Блиског истока. Али није се мислило на нафту или на природни гас. Оно на шта је америчка шпијунска агенција мислила било је много прозаичније: пијаћа вода. Међутим, немојте је потцењивати пошто, уколико војна дејства буду даље ескалирала, вода може постати геополитичко добро које ће одлучити рат између САД и Ирана.
Персијски залив је благословен огромним хидрокарбонским богатством, вредним више хиљада милијарди долара. Али оно што пустињске земље немају јесте вода. Од седамдесетих година 20. века, новцем зарађеним продајом нафте куповано је решење; постројења са десалинизацију. Данас, регион се ослања на скоро 450 постројења како би утолио свачију жеђ.
Хавијер Блас: За нафту, ово није понављање 1973. године – али опет би могло бити незгодно
Америчка Централна обавештајна агенција деценијама извештава америчке доносиоце политичких одлука о ризику који ослањање на оваква постројења представља за обезбеђивање снабдевања кључним добром. У тајној процени са почетка осамдесетих година – са које је потом уклоњена ознака тајности – ЦИА саопштава: „Виши владини званичници у неким од ових држава сагледавају је [воду] важнијом од нафте за национално благостање“.
Више од четири деценије касније, ствари се нису много промениле. Десалинизација остаје и даље релативно економски исплатива технологија за претварање морске у пијаћу воду. Мањкавост је рањивост постројења,уз потрошњу нафте и гаса која је нужна за напајање електрана које их покрећу.
Око сто милиона људи живи у државама које припадају Већу за сарадњу у Заливу – Саудијској Арабији, Кувајту, Бахреину, Катару, Уједињеним Арапским Емиратима и Оману – које су све мета иранских напада. Кувајт, Катар и УАЕ су, када се све узме у обзир, у потпуности зависни од постројења за десалинизацију, а то посебно важи за метрополе као што је Дубаи. Саудијска Арабија, и посебно њена престоница, Ријад, такође се знатним делом ослањају на ова постројења.
По међународном праву, ови објекти су заштићени. Али посведочио сам довољно блискоисточних ратова да ми је позната вредност Женевских конвенција онда када ракете и бомбе почну да падају. А почеле су: Иран је напао електрану у Фуџаири, у Уједињеним Арапским Емиратима, која напаја једно од највећих постројења за десалинизацију на свету. У Кувајту, остаци од пресретнутог дрона изазвали су пожар у једном од ових објеката.
Ризик је огроман. Узмимо у обзир постројење за прераду воде Џубаил, смештено на саудијској обали Персијског залива. Оно снабдева Ријад, уз помоћ око петсто километара дугог цевоводног система, са више од деведесет одсто потребне пијаће воде. „Ријад би морао да се евакуише за једну недељу уколико би постројење, његов цевовод, или повезана електромрежа били озбиљно оштећени или уништени“, наводи се у меморандуму америчке амбасаде у Саудијској Арабији из 2008. који је објавио Викиликс. „Садашња структура саудијске владе не може да постоји без постројења за десалинизацију Џубаил“, стоји у меморандуму.
Хавијер Блас: Трамп сада има своју сопствену нафтну империју
Од када је овај документ постао познат јавности, Саудијци су разгранали своју водоводну мрежу. Друге државе такође су подигле резервне капацитете. Али, упркос томе постројења за прераду воде прилично су рањива – и сва су у домету иранских ракета. Добра вест јесте да је вода толико стратешки важна – и толико битна за људски опстанак – да би било какав ирански директни напад био сматран огромном ескалацијом, што је можда тако далекосежан корак на који ни Техеран није спреман.
Ипак, Ирану не стоји на располагању много могућности којима би могао да прибегне и да превлада противника у овој ратној ситуацији. Војно, не може да ескалира против сједињене израелско-америчке ратне машинерије. Његова једина могућност јесте да истрајава, у нади да ће дуготрајни сукоб нанети неиздржљиву економску штету његовим непријатељима, или да напада такозване меке мете, као што су енергетска постројења, аеродроми и водна инфраструктура. Из досадашњег тока догађаја јасно је да је Исламска република одабрала и да гађа меке мете и да истрајава, надајући се да ће претрајати нападе. На крају, са становишта Исламске републике, опстанак је победа – чак и победа уз изузетно високе губитке.
Нападање неколико ових постројења може довести Персијски залив у безизгледну позицију. Изван војних кругова, блискоисточна постројења за десалинизацију привлаче мало пажње, та тема је готово табу. То има смисла: тешко је замислити да би неко, намерно, нападао нешто што је толико важно за опстанак људског живота.
Али ако смо ишта научили током неколико последњих година то је да се може десити и незамисливо. Сећате се испаљивања руских граната на нуклеарну електрану у Запорожју, у југоисточној Украјини, највећој у Европи? Још горе је, можда, то што нас блискоисточна историја подучава да се и оно што је незамисливо већ дешавало када је у питању снабдевање водом. Године 1991. ирачке трупе предвођене Садамом Хусеином намерно су отвориле цеви кључног кувајтског нафтовода просипајући нафту у Персијски залив. Циљ је био двојак: да се отежа амфибијско искрцавање америчких и савезничких снага ради евентуалног ослобођења Кувајта и да се загади море у нади да ће бити оштећена оближња саудијска постројења за прераду воде.
Надајмо се да Исламска република, у осећају да је притерана уза зид и да се бори за сопствени опстанак, не прибегне управо оној тактици којој је раније био прибегао њен архинепријатељ Садам Хусеин. Али ризик је озбиљан – без обзира да ли се постројења за десалинизацију нападају намерно, или случајно, ракетама или дроновима који су залутали са своје првобитне путање. Нафта је кључна; али вода је незаменљива.
Хавијер Блас је колумниста Блумберга, пише о енергетици и трговини природним добрима; коаутор је књиге The World for Sale: Money, Power and the Traders Who Barter the Earth’s Resources (Свет на продају: новац, моћ и трговци који послују Земљиним ресурсима)
Извор: Bloomberg
