То што на бијелом свијету нема идеалног друштва, и што су најуспјешније демократије често најупечатљивији призори људске (колективне, друштвене) несавршености, није контрааргумент нашим настојањима да политички напредујемо
Када газимо траву у парку или пролазимо кроз црвено на семафору, кад крадемо шљунак из ријечних корита или смјену једног човјека са вишедеценијске власти доживљавамо као пропаст државе – морамо да се згрозимо пред сопственим огледалом, како смо заостали, и колико нам још пуно треба да станемо раме уз раме са културним народима и државама. Али нико писмен и паметан, због тога неће рећи да нам не треба држава, да није за нас закон и да је политика, све скупа, једна велика подвала. Напротив, увид у нашу колективну непросвећеност, сваком добронамјерном биће сигнал и мотив да се још више залажемо за унапређење политичке писмености, за даљу демократизацију друштва, јачање институција… итд.
То што на бијелом свијету нема идеалног друштва, и што су најуспјешније демократије често најупечатљивији призори људске (колективне, друштвене) несавршености, није контрааргумент нашим настојањима да политички напредујемо. Успон фашизма и нацизма десио се кроз институције парламентарне демократије; Американци још „не знају“ ко је убио Кенедија усред бијела Даласа; а оснивачи и утемељитељи УН покрећу ратове и бомбардовања изван својих државних граница и мимо одлика те исте, кровне, међународне институције. Неморал и дволичност лидера свјетске демократије боде очи на сваком кораку. И све се то збива, не у средњем него у 20. вијеку; не у азијским степама него на евроатлантском Западу; не у некаквим теократијама, него у империјама секуларизма. Па опет, нико због тога неће рећи да нам не треба демократија, и да не треба живот посветити развоју и побољшању система на чијем челу су грешни и несавршени људи. Од када људи знају за себе, покретачи највећих подухвата на пољу друштвених активности јесу идеали и визије, које реална историја никако да потврди у потпуности.
Опет, истовремено са свим овим горе реченим, западна демократија и култура која се рађа у њеном гнијезду, свједоче о моментима великих надахнућа и изванредних постигнућа грађанског друштва и еманципације хуманости и човјекољубља. И колико год били запањени трагедијама логике и принципа унутар западних држава данашњице, толико нас може тјешити да су управо та друштва налазила снаге и рађала људе који су излазили на крај са свим тим декаденцијама.
Враћајући се из бијелог свијета на тему Црне Горе, свјесни смо да нема одустајања на плану општег нашег грађанског васпитања, изграђујући истовремено и нашу државу и себе као њене конституенте. Управо, упркос свим нашим менталитетским ограничењима у том погледу. Дакле, дужни смо да у друштено-политичком погледу будемо бољи од самих себе, и то је један од најважнијих задатка свих нас. У том настојању мане не приписујемо држави ни државним институцијама, него људима који су ту од данас до сјутра. А врлине уграђујемо у опште добро…
У том смислу, спортским језиком речено, велики сам навијач моје државе, да буде боља и да свима нама у њој буде боље. Вјерујем да Господ брине о државама, као о облицима заједничког живота који људе покрећу на добре послове, на међусобну пажњу и поштовање реда. Вјерујем да нас, све скупа, чека једна боља и вјечна држава, кад мину „небо и земља“. Али док то не дође, ваља нам се потрудити да овдје „носимо бремена једни других“ и тако испунимо Божији закон. Зато користим прилику да се јавно запитам зашто не бисмо примијенили и на Цркву, исте ове аршине, које примјењујемо на државу, а које сам горе укратко изложио?
Другим ријечима, какви год да смо, добри или лоши, као вјерници и свештеници, зар немамо право на прилику да будемо бољи? То право нам је загарантовано пред Богом, управо кроз Његове заповијести. И то не само као право него баш као обавеза. Међутим, од стране људи који нијесу вјерујући, а који јавно (пр)оцјењују рад Цркве и њену улогу у друштву, често не видим спремност да Цркви пруже ону шансу коју обилато дају, и коју подразумијевају држави.
Зашто би рецимо овдашњи духовни синкретизам, присутан међу неким људима, а настао као комбинација давног паганизма, традиционалне руралне непросвећености и различитих наслага црквености, био виђен као недостатак Цркве, или као нека њена трајна мана, а истовремено препознаван као амбијентална, па чак и симпатична занимљивост у каквим социолошким истраживањима или новинској репортажи? Ако се ради о једном истом народу, и буквално људима из истих кућа, како онда тотемистичко поклоњење националним симболима представља повод за оштру критику ако се то збива у црквеној порти, док све то исто бива именовано као испољавање родољубља и државотворне свијести ако је мјесто радње градски трг или спортска сала? Знам рећи ћете: па ваљда се Црква бори против национализма? Ваљда она његује неке универзалне вриједности? А ја питам: зар то исто не би требало да ради једна грађанска држава, па још ако је мултиетничка? Понављам: тотемистичко, скоро па обоготворење националних симбола, оно које прелази мјеру законског и умјесног истицања истих.
Зар нијесу друштвена некултура и недостатак опште писмености подједнако сметња како црквеном тако и политичком животу? Људи који не знају за боље и за љепше од плећке, кригле пива и националистичких пјесама (а таквих има на све стране), нијесу ли једнак изазов и за Цркву и за државу? Не мислим да такве суграђане жигошем као делинквенте, али то што немамо све саме светогорске монахе у нашим богомољама, или оксфордске дипломце у државним институцијама, није разлог да се међусобно прогонимо. Прије ће бити да смо на заједничком задатку, да свако из своје позиције, и из својих мотива, како држава тако и Црква, раде на подизању свијести својих припадника. А овђе у Црној Гори, та се два скупа прилично преклапају и тичу се једних те истих људи. Идеали и једне и друге институције су узвишени и усмјерени на бољу будућност, пуну пожртвовања и хуманости. У спровођењу дјела нешто се губи у преводу, и доста енергије одлази у штету, али то већ нијесу наше специфичности него универзалне тегобе остварења идеала у човјечанству.
За почетак, ред је да се упознамо. Јер, као да смо се пробудили једни поред других прије пар година, као да смо се по први пут истински срели једни са другима, онда када је по први пут, у миленијуму трајања наше државотворности, дошло до мирне смјене власти по избору грађана. До тада, једни су били успавани на револуционарном хоризонту једнопартијског схватања Црне Горе, а други на сократовском хоризонту изопштености „због кварења омладине“. Једни су сањали бољшевичку револуцију, а други западни парламентаризам и капитализам. У међувремену су нам се испреплетала сновиђења: ови први су, бар у сновима, полетјели ка Западу, док су „браћу издајнике“ премјестили на Исток. У том смо се пробудили…
Знам да се ове ријечи не могу ни чути ни разумјети тамо гдје прште пропагандни и идеолошки прогласи. Поготово не тамо гдје се бије бој за још један мандат ономе који је кренуо у рат против Цркве са мјеста предсједника државе. На том фронту ја ћу само бити један „четнички, окупаторски поп“, новине у којима се читамо и сусрећемо биће оптужене да су „удбашко или фамилијарно гласило“, а ове што мене критикују, неко ће опет, брзоплето и зле воље, именовати као „усташе“? Јер, моја Црква носи име „српска“, Вијести баратају „информацијама“, а ови трећи воле да слушају „Томпсона и Шкора“. На том попришту слијепих и глувих за туђе мишљење, са једне стране се чује како „ми никад нијесмо били атеисти“ а са друге како „ми никада нијесмо клечали на молитви“. Али упркос том гранатирању здравог разума, ми ћемо се морати кад тад упознати. Пружити руку једни другима, представити се именом, и рећи брату своме: ко смо, чији смо, чиме се бавимо, шта волимо, колико имамо година?
Баш тако некако, под тим околностима, елементарног упознавања, срели су се некада Јаков и Исав, два брата, након дугогодишње мржње и међусобног прогона. Библија описује ту њихову заваду као веома оправдану. Имали су, изгледа, због чега да се међусобно љуте. Биће да је довољно што су били веома различити, а хтјели су да живе један поред другог. Обојица људи. Оба несавршени и грешни. Доста за муку. Али Библија нам описује и њихов дирљив сусрет. Толико потресан да су се моментално измирили. Измирили и поново упознали, јер се не бјеху видјели цијелу вјечност. Тада је један од њих рекао другом:
„Кад сам видио твоје лице, као да сам видио Божије лице„… (Књига Постања 33,10)
О. Гојко Перовић
Извор: Вијести
