Нека изрека каже да одијело не чини човјека. Мој став је да је скупоћа одјеће директно пропорционална величини унутрашње шупљине неког лица.
Борислав Пекић (Фото: Арт анима)
Пажљивим погледом зналца цијена маркиране гардеробе могло би да се процијени колико просјечних српских плата на себи, у једној комбинацији, носе политичари, а онда и схватити са коликим интелектуалним потенцијалом рјешавају националне (или своје) проблеме.
Осим зимског капута тражим од супруге да ништа не смије да кошта више од 4.000 динара и једино ципеле могу за неку стотину да пређу ову границу. Сада има и панталона и кошуља за по 800 – 1200 динара, па су и опуштенији услови приликом избора и куповине.
То су моји ставови о одећи и обући.
Из те перспективе ме је гануо сљедећи списак који је Борислав Пекић послао супрузи Љиљани на правдање 14.1.1971. пред одлазак у Лондон. Писмо је објављено у књизи Коресподенција као живот – писма Љиљани #02, стр. 387:
Ја сам направио кратак списак ствари које би евентуално прије поласка морао да купим. Овдје ти га прилажем па те молим да видиш имаш ли какву примједбу или сугестију. Ево списка, наравно да то све не морам купити, али то је оно што би можда било корисно да се тамо не троше „девизе“.
Зимске папуче (ове ми се распадају).
Још једне дуге гаће.
Поткошуља топла са дугачким рукавима (имам само једну).
Неколико топлих докољеница чарапа (имам само два пара).
Навлака за кишобран.
Сиве панталоне (ове ће за недјељу – двије поново да зину на туру и више се на невидљив начин неће моћи крпити па ћу их носити тамо по кући).
Више кутијица жилета.
Двије – три пасте за бријање.
Дезодоранс.
Мало округло огледалце (као оно што смо имали па се разбило).
Кофер (не знам још!)
Новчаник (овај ми се сасвим распао).
То би било отприлике све. Пиши имаш ли нешто томе да додаш или одузмеш.
Аутор: Мирослав Здравковић (makroekonomija.org)
