Piše: Jelisaveta Vujinović
Vasko Popa, jedan od najvećih pesnika u srpskoj literaturi, bio je umetnik čiji stihovi nisu samo beležili svet, već su ga oblikovali. Njegovo ime je postalo sinonim za poeziju koja ne poznaje granice, koja se ne boji da zaroniti u mračne dubine postojanja, da istraži najskrivenije kutke ljudske duše. Popa nije bio samo pesnik; on je bio vizionar, umetnik koji je sa svakom rečju stvarao svetove, otkrivajući u njima istinu o ljubavi, smrti, postojanju. Njegova poezija je bila svetlost koja je prožimala srpske ulice, ali je istovremeno pozivala na introspekciju, na razumevanje onoga što je neizgovoreno.
Poezija: Telo u stihu, ritam u duši
Popa je bio pesnik moderne, simbolizma i nadrealizma. Njegova poezija je bila daleko od jednostavnog opisivanja stvarnosti; ona je tražila duboko razumevanje, hrabrost da se pogleda u oči svetu koji je često haotičan i nepravedan. Njegovi stihovi nisu imali potrebu za rimama, niti su tražili formalne okvire. Popa je stvorio jezik koji je bio kratak, sažet, uvek snažan. Njegova poezija je bila poput uverenja, poput izjava koje nisu imale dileme. Njegovi stihovi su odražavali silovite ritmove života, neumitne udarce sudbine, ali i radost u postojanju, čak i u njegovoj najapstraktnijoj formi.
U Popinoj poeziji, ironija života bila je prožeta humorom, paradoksima i pitanjima na koja nikada nismo dobili odgovore, ali se nisu ni očekivali. On je verovao u snagu jezika i slike. Popa je pišući stvarao svetove, i u tome je bio neprikosnoven.
Vasko Popa o poeziji Laze Kostića: Želeo je da reči pevaju kako on sanja
„Kora“ i „Nepočin polje“: Početak nove poezije
Njegova zbirka Kora iz 1953. godine označila je početak nove ere u srpskoj poeziji. U svetu posleratne književnosti, u kojem je dominirala socrealistička poezija, Kora je bila oluja. Njegove reči nisu bile samo umetničke slike, već poziv na oslobađanje poezije iz okova političke ideologije i norme. Zbirka Nepočin polje iz 1956. godine samo je nastavila tu nit, sa svojim ciklusima pesama, među kojima je najpoznatiji onaj pod nazivom Igre. Popa je u tim pesmama igrao sa formom i značenjem, stvarajući slike koje su bile na granici sna i stvarnosti, između onoga što je postojalo i onoga što je moglo postojati.
Njegova poezija je bila poput mira u oluji – ona je bila bežala od svakodnevnog života, upuštajući nas u svet apsurda, ali i duboke refleksije o tome šta znači biti čovek. Njegovi stihovi su u sebi nosili trajnu potragu za smislom, iako nikada nisu doneli konačan odgovor.
Poezija i ljubav: Haša i Vasko, večni spoj
Ali Popa nije bio samo pesnik sudbine, smrti i postojanja. Njegova ljubav prema ženi koja je obeležila njegov život, Jovanki Haši Singer, bila je tema koju je nosio sa sobom kroz svaki stih. To je bila ljubav koja je bila jednostavna, ali i duboka, iskrena do srži. Iako je Vasko Popa bio veliki pesnik, čovek koji je stvarao svetove van našeg, samo je sa Hašom mogao da nađe mir. I ona je bila njegov ovozemaljski svet, njegov dom.
Njihov susret je bio pravi pesnički trenutak. Dok su prolazili kroz Lenuanovu ulicu, njihovi pogledi su se sreli, a svaki pogled bio je sveta reč. U tom trenutku rodila se pesma Očiju tvojih da nije, koja je postala simbol njihove ljubavi. U njoj nije bilo filozofskih razmatranja, samo čista emocija, ljubav koja je prolazila kroz svakodnevnu tišinu, u susretima koje su obeležili samo pogledi.
Vasko Popa – spoj avangardne poezije i narodnog folklora
Haša i Vasko su delili skroman, ali spokojan život. Bez dece, posvetili su se jedno drugom. I dok su živeli u malom stanu u Beogradu, ljubav je bila ta koja ih je ispunjavala. Vasko je svake Nove godine unosio jelku u njihov dom, a da je nije kitio, jer za njih nije bila potrebna spoljašnja lepota – prava lepota bila je u mirisu, u tišini, u ljubavi koja nije imala potrebe za spoljnim ukrasima.
Zauvek povezani: Smrt, ljubav i večnost
Popina smrt 1991. godine ostavila je duboku prazninu, ali ljubav koju je delio sa Hašom nije prestala. Zajedno su prošli kroz život, a zajedno su i u večnosti. Iako je Haša strahovala da neće biti sahranjena pored njega, njena želja je ispunjena – 2001. godine, urna sa njenim posmrtnim ostacima je položena pored Vaskovog groba, u svetlom senci njihove ljubavi. Taj dan je bio potvrda da ljubav ne umire; ona nastavlja da živi kroz njihove stihove, kroz sećanja, kroz simbolične jelke koje su ostale kao podsećanje na jedinstvenost njihovog odnosa.
Vasko Popa, pesnik za kojeg su reči bile život, ljubav i smrt, ostavio je za sobom ne samo stihove, već i istoriju ljubavi koja je, uprkos svim izazovima, ostala čista i večna. On nije bio samo pesnik srpske poezije; bio je umetnik koji je naučio svet da ljubav nije samo reč – ona je postojanje, ritam, večnost.
Vasko Popa preminuo je u Beogradu 5. januara 1991. godine.
Izvor: Ona.rs
