Дугорочну визију и јасан национални програм, Мицотакис и Нова демократија заменили су покушајем што дужег задржавања на власти, нелегалним шпијунирањем политичких противника, клијентелизмом и корупцијом
Две недеље после најсмртоносније железничке несреће у грчкој историји, која је однела 57 живота, највише младих, Kиријакос Мицотакис, шеф владе и његови помоћници, не размишљају о изгинулим људима, него о предстојећим парламентарним изборима. Предвиђени за почетак априла, избори су померени за мај, да би се смирила осећања гласача везана за несрећу.
ЕУ помоћ за грчку железницу – 700 милиона евра
Грчка влада, под Мицотакисовом управом, показала је потпуну незаинтересованост за сигуроносне железничке системе. Међутим, прошлогодишњим увођењем возова Арроw, чија је брзина 200 км/х, она је гледала да за себе прикупи политичке поене. Истовремено, влада се у више наврата оглушили на жалбе и упозорења железничког синдиката који су наглашавали да се број кварова и несрећа повећава из дана у дан. Недостатак одржавања, непостојање аутоматизације, недовољан број запослених, кратка и лоша обука, уговори на кратко време, нестручни кадрови, само су део проблематике која је довела до велике катастрофе 28. фебруара.
Уместо најхитнијег решавања проблема железничког саобраћаја, грчка влада тражи начине како у дискусијама да заобиђе питање смртоносне несреће у близини Ларисе и како гласачима да објасни да је за време њиховог мандата држава напредовала на свим плановима. Истовремено, Мицотакис се припрема да по питању железнице нападне Ципраса, претходног шефа владе, и да напомене како је Европска унија почела Грчкој да шаље помоћ за унапређење железнице још од 2014. године. До данас је уплаћено око 700 милиона евра, али железнички систем, пруге, скретнице, сигнализација и аутоматизација, уопште нису побољшани.
Самовоља, користољубље, немар, корупција, клијентелизам…
Недавна железничка несрећа, још један је од елемената који указују да би грчки државни систем требао да буде промењен и да би политичари требало да се одрекну ендемске корупције и клијентелизма, да постану ефикаснији и да се брину о народу. Реформа државе била је ишчекивана у другом мандату социјалисте Kостаса Симитиса (2000-2004), али он и његова администрације никада нису кренули тим путем. Kонзервативна влада Kостаса Kараманлиса (2004-2009) у средиште својих планова ставила је реорганизацију државе и реформе, али никада ништа није започела.
Kоалиционе владе Јоргоса Папандреуа (2009-2011), Лукаса Пападимоса (2011-2012), Панајотиса Пикраменоса (2012) и Антониса Самараса (2012-2015) нису ни покушале да се посвете икаквим реформама, јер су се трудиле да остану на власти и да разумеју економску кризу која је оборила Грчку на колена. Тек је влада Алексиса Ципраса (2015-2019), упркос деструктивном диктату и принудној управи Европске комисије, Међународног монетарног фонда и Европске банке, успела да оствари позитивне економске и дипломатске резултате.
Kирјакос Мицотакис (2019-2023) и његова администрација државом владају кроз самовољу, користољубље, немар, корупцију и манипулације. Уљуљкивање гласача постиже се кроз добро смишљену комуникацију и козметичке захвате којима се сугерише политичка непогрешивост. У случају криза и несрећа, Мицотакисова влада редовно оптужује друге (Ципраса, Сиризу, Ердогана, Турску, корону, Путина…) или недостатак среће. Има се утисак да су шеф владе, принц из политичке династије Мицотакиса, и његови сарадници, на власти без икаквих обавеза и одговорности, само ради личног успеха и угодног живота.
Гласачи у страху од промена
Дугорочну визију и јасан национални програм, Мицотакис и Нова демократија заменили су покушајем што дужег задржавања на власти, нелегалним шпијунирањем политичких противника, клијентелизмом и корупцијом. Мицотакис је током свог мандата, а под окриљем економских мера, поделио 65 милијарди евра народног новца искључиво на принципима клијентелизма.
Данас, најважније питање које себи поставља грчки премијер јесте у којој мери ће бес гласача бити уперен против Нове демократије и у корист најјаче опозиционе партије Сиризе, чији је челник Алексис Ципрас, претходни шеф владе.
Аналитичари сматрају да је незадовољство гласача, оживљено железничком несрећом, подигло степен антисистемске атмосфере, али не у тој мери да би се гласачи окренули против корумпиране владе, налик мају 2012. године. Претпоставља се да ће Сириза остати на истом нивоу, али да ће Пасок (социјалисти), као и три мање партије, добити већи број гласова, што ће Нову демократију увести у прилике да, у случају победе, не добије довољно гласова за једнопартијску већину у парламенту. Да би избегао такав сценарио, режим манипулише грађанима кроз дискутабилне статистике, различите ирационалне страхове и могуће катастрофе. Уобичајено је да се у таквим приликама гласачи опредељују за познато, очекујући, не толико побољшање колико избегавање погоршања и навикавања на промене.
Извор: Александар Манић/balkanmagazin.net
