Грубач: Изволите, договарајте се и преговарајте са режимом у Тирани
9. август, 2023.
Миша Ђурковић: Џендеризација Србије – насиље над већином
10. август, 2023.
Прикажи све

Гомионица – родно мјесто приповједачке умјетности Петра Кочића

У недугом, а бурним догађајима, бројним личностима и мјестима боравка богатом животу Петра Кочића, манастир Гомионица заузима једно од најважнијих мјеста.

Овдје ће потоњи велики српски писац започети своје школовање, 1887. године. Осам година раније, пишчев отац Јован замонашио се у Гомионици и добио име Герасим. Колики је био значај боравка у Гомионици за Кочића, најтачније је нагласио Бранко Чубриловић: “У примитивној, али духовној средини манастира Гомионице из староставних књига и народног живота Кочић полази стазама сазнања. Разврстава га, сабија га у дна душе и неизбрисива носи животом.”

Боравак у Гомионици био је од изузетне важности за Кочића. Овај потпланински ареал постаће један од најважнијих чинилаца његовог приповједачког свијета. Његови најуспјелији књижевни ликови имају своје стварне прототипове у манастирској средини и у оближњем локалном подручју. Људе из овога подручја Кочић ће снагом умјетности обесмртити у својим приповједачким остварењима. Магијом списатељске ријечи, што је умијеће највишег степена, учиниће их до дана данашњег, а тако ће бити док је српског језика, живим људима, у чијим карактерима нема ништа од папирнатости често схематизованих књижевних јунака.

Етнолог Милан Карановић објавио је у “Политици” тридесетих година 20. вијека чланак под необичним насловом: “Помрле личности Кочићевих приповједака”. Заслужни проучавалац Змијања забиљежио је чињеницу: упокојили су се људи који су Кочићу послужили као прототипови за његов литерарни свијет, истовремено посредно нагласивши моћ велике литературе. Кочић је планински и потпланински свијет свога Змијања увео у српску књижевност, у српски духовни простор, и тако учинио равноправним са осталим српских подручјима: Србијом, Далмацијом, Војводином, Црном Гором, Славонијом, Херцеговином и другим.

Јунаци

Ако поменемо само двојицу Кочићевих јунака, Давида Штрпца и Симеуна Ђака, са тврдим разлозима можемо констатовати да су, Гомионица као средиште, и шири простор око ње – родно мјесто Кочићеве приповједачке умјетности. Штрбац смишљено навлачи маску лакрдијаша да би демонстрирао иронијску супериорност над званичним представницима окупационе власти. Тако је у његовој надмоћној игри и надигри, његовом претварању, најмање блентав онај који се таквим представља, који срачунато хоће да такав буде, а неслободни и трагикомични они чија надмоћ почива на ароганцији и сили.

У литератури о Кочићу је у више наврата примијећено да његови јунаци, упркос тешким животним приликама, никад нису песимисти и мрачњаци, већ да их одликује један здрави животни витализам и борбени активизам. Давид Штрбац је увјерљива потврда таквог пишчевог умјетничког става. Он на крају чувене једночинке тријумфује иако је на њеном почетку његов пораз изгледао сасвим извјестан.

“Духовни тријумф” Давида Штрпца почива на његовој унутрашњој слободи, шеретлуку и причалачком заносу коме нема граница. Претворени у пуке играчке у Давидовој комичној мрежи, судац и писарчић у “Јазавцу пред судом” оглашавају се само када увредљивим ријечима називају Давида или кад један другом говоре како изненадног тужитеља “ништа не разумију”.

Симеун Пејић Рудар. Ђак од намастира Гомионице, тако гласи пуни литерарни идентитет једног од најнеобичнијих јунака Кочићевог приповједачког свијета, али и српске приповједачке прозе. Испод покорице лакрдијаша и пијанице крије се сложен литерарни лик. Он је чувар овог светог манастира, свете Ћабе, како он каже, вазда спреман да за свету православну вјеру да свој живот. Симеун је класични предањски човјек: исходиште свих његових мегдана, а заправо свих српских борби, јесте завјетна косовска мисао, са којом читав змијањски свијет свјесно и подсвјесно живи. За Симендаша, како га одмиља зове његова братија око Мићановог котла, Русија је света и православна, а њен цар, “цар над царевима”. Само по наведеним особинама, Симеунов лик је сабирно сочиво живе српске националне свијести, чији тврди и непомјерљиви темељи су били услов опстанка. Почесто се, по вишем налогу историје, морало и оно што се није могло!

Памћење и језик

Најзад, Симеун Ђак, али и Кочићево дјело, произлазе из српске памтитељске и причалачке традиције и свјежине његовог завичајног језика. Предањска прича била је такође услов опстанка, то Кочић непогрешиво зна и то постаје једна од главних поетичких особина његовог дјела. Он прича поред Мићановог котла, готово сваку реченицу залијева благословљеном мученицом, и што је најважније, приповиједа пред својима који га запиткују и подстичу. Симеун “једном си бијеше у причању толико занио да би ударио у јуришу посред котла, да га не зауставише”; посвећен причи коју казује он чак мијења и изглед: “кад вркне и пирне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће цвијеће”; најзад, једном “је био пао у онај непојмљиви, ватрени занос кад сви живци дркћу и трепере у огњевитом одушевљењу, кад ријечи живо прште као варнице, а слике се нижу неизмјерном лакоћом, кад лаж постаје истина у коју се тврдом, каменом вјером вјерује. Да би се потврдила та причалачка страст, повјерење у језик, који никад не остаје дужан ономе ко му се покорава и служи, довољно је издвојити замјенске ријечи за причање у циклусу прича о Симеуну Ђаку па да се то бјелодано види: бешједи, дивани, казује, збори, разговара, прича, крпатибркљачи, брслачи, грокће, толкује, ршуми, сиктерише, бронда, надовезује, гигја, подвикује, дречи, прикричује, моли, преклиње, наздравља, виче, приповиједа, командијера, забрзава, отеже, подврискује, јауче, цвили, запјевава и отпјевава, надодаје, грми, уздише и предише, хукће и одхукује, надгорњава, прегони, удара у страну, цикће, шапће, заплеће, јекће, рида и јадикује.

Истина, слобода и отаџбина

На све четири стране постамента Кочићевог споменика у Гомионици налазе се одломци из његових дјела који на упечатљив начин говоре о слободи. Ако је, како је написао Иво Андрић, Милош Обилић најчешће име које се помиње у “Горском вијенцу”, ријеч слобода је најучесталија у свему ономе што нам је написано остало иза Кочића. Бити слободан, за Кочића је био највиши естетички и етички идеал, према којем је он управљао читав свој живот. Нема ниједне странице у његовом опусу на којој није уклесана и са које не озарује ова ријеч. Кочићев земљак и савременик, велики класични филолог из Мркоњић Града, Милан Будимир, написао је један од најбољих текстова о Кочићу под насловом “Кочићев месијанизам”.

Зналац старих језика, Будимир наглашава како ријеч слобода из савременог српског језика свој коријен има у прасловенској ријечи свобода. Према томе, бити слободан значи бити свој, аутентичан, какав је био Петар Кочић. И монументалност овог споменика постварење је идеје слободе, а бијела боја симболизује њену чистоту. Кочић се само симболички враћа у Гомионицу, у обличју опредмећене идеје и стилизације простора који више није исти након подизања овог споменика. Он никад није одлазио из овог мјеста и био је његов репрезентативни заступник у памтитељским пространствима српске књижевности.

Пригрљен од свог народа као мало који други писац, Кочић је постао и особен национални знак, а његове највише вриједности Истина, Слобода и Отаџбина, константе националне егзистенције и услови опстанка. Док их као узорни хришћани и самосвјестан народ слиједимо, на питање које снажно одјекује у читавом српском народу: “Идеш ли, роде”, одговор ће увијек бити, свим историјским помрачинама упркос: “Идем, идем!”. Због тога је Кочић више од српског књижевног класика, што неупитно јесте. Његово дјело и примјер постали су непреварљиви национални путокази, према којим смо дужни да се непрестано управљамо.

Пише: Душко Певуља, професор на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци

(Говор у манастиру Гомионица, поводом откривања споменика Петру Кочићу)

Извор: glassrpske.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *