Увелико је почела Вучићева монодрама под називом „Биће тешко“. Он овај комад изводи последњих десет година када год намерава да повуче неки важан политички потез који не одобрава већина грађана Србије. Последња итерација ове драме повезана је са увођењем неког облика санкција Русији (потпуно је нејасно о каквим се конкретно санкцијама ради). Драма има четири чина: Први – „Никада нећу пристати на уцене и притиске Запада“; Други – „Суочавам се са невиђеним притиском Запада, али покушавам да издејствујем решење које највише одговара интересима Србије“; Трећи – „Рекао сам им нема шансе да пристанем на овај понижавајући (измишљени) ултиматум“; четврти – „Пристао сам бићу све што хоће (после одбаченог лажног ултиматума, увек следи прихватање реалних услова)“.
ПИШЕ: Александар Ђокић
Питање је да ли ће и овај пут драма дати жељене ефекте, а одговор је да готово сигурно хоће (ово „готово“ је ту чисто због тога што ниједна опција није остварива без било какве сумње). Једино питање у Србији које не може бити решено монодрамом „Биће тешко“ јесте индиректно признање независности Косова, што подразумева улазак Републике Косова* у Уједињене нације. Сви остали проблеми могу бити решени комбинацијом сејања страха међу грађане, бусањем у Вучићева „националистичка“ прса и представљањем уступка као победе.
Пошто питање санкција Русији није неки стални или традиционални захтев институција Европске уније од Србије, не може се са апсолутном сигурношћу тврдити да ће он заувек бити ту. Увођење санкција Русији зависи од односа Русије и Запада, од тока и трајања рата у Украјини. Замислимо да је план за објаву ослобођења Донбаса био спроведен у дело до 9. маја и тада званично објављена победа на Црвеном тргу, пред очима читавог света (чак је и Виктор Орбан папи римском пренео тај Путинов план). Већ 10. маја би притисак на Србију знатно ослабио. Дакле, то је и игра времена. Како сада ствари стоје, међутим, не изгледа као да су мир или макар прекид ватре на помолу. Ни украјинска ни руска страна у овом моменту нису расположене за преговоре – руска армија има план да заузме Донбас, украјинска да спроведе велику контраофанзиву са новим западним наоружањем и додатним резервама. Не само даљи ток рата, већ и изгледи за преговоре, биће решени на пољу боја у току овог, а најдаље следећег месеца. Тада ће бити јасно у чијим ће рукама бити Донбас и да ли ће Украјина бити способна за противнапад. Кад дође јул месец, или ће наступити време преговора или привремено примирје за даљи продужетак рата на јесен.
Можемо претпоставити (или се барем надати) да председник Србије има реалне и релевантне информације које јасно упућују да се у овом и следећем месецу санкције Србије против Русије не требају разматрати. Питање рокова за формирање владе може послужити као идеалан (иако помало провидан) изговор за куповину времена како би био добијен простор за рационалну калкулацију. Замислите да се у Другом светском рату кладите на Хитлерову победу у новембру 1942. године, а наступи капитулација у Стаљинграду у фебруару 1943. године – непромишљено, зар не? Нека прво две зараћене стране покажу своју реалну силу на пољу боја, па онда нека траже подршку других страна. Наравно, то је савет ако на рационалан начин власт у Србији бира на коју ће страну да се сврста. Вучић се до сада увек водио управо овом врстом калкулације, стога је она прва и представљена у овом тексту (нећемо се претварати да било какви идеали и принципи имају значај за Вучића).
Друга, супротна, страна јесте морална. Када је реч о моралном избору, никакве калкулације не долазе у обзир. Једноставно објашњење разлике између калкулације и морала може бити представљено на случају оцењивања одређеног историјског периода – за калкуланта су масовна убиства у оквиру тоталитарног режима минус, а убрзана индустријализација плус, резултат је нула; за човека који се води моралним принципима људски живот не може бити поређен са материјалним успесима, тоталитаризам се стога мора одбацити као неподобан и његови антихероји никада не смеју бити слављени. Моралан избор није јасан у датом случају, он зависи од тумачења принципа. Један принцип гласи: „Русија је увек на страни правде“, шта ту има да се расправља, не само да санкције не треба да буду уведене, већ ако је „Русија увек у праву“, Србија треба званично да поздрави њену интервенцију у Украјини и да јавно подржи учешће добровољаца на страни руске армије, осим тога Србија треба да пружи Русији сваку услугу заобилажења санкција снажне и одлучне антируске или антипутиновске коалиције (како вам је драго), која је са обе стране Атлантика, па и у деловима Пацифика, изграђена након 24. фебруара.
Алтернативно морално становиште може бити апсолутно одбацивање интервенционизма, долазило оно из Кремља или Беле куће. У том погледу Србија не сме да се сврста ни на једну страну. Свака личност сама за себе решава шта је за њу у датом замршеном конфликту морално, али одлуке које се тичу свих грађана се доносе на нивоу читавог друштва (појединац, стога, сноси последице тих одлука макар се он морално и не слагао са њима). Из истраживања јавног мњења и опште друштвене атмосфере може се извући закључак да апсолутна већина грађана Србије подржава војну интервенцију Русије у Украјини, што само по себи значи да је сматрају праведном, исправном. Судећи по моралном становишту, неутралност Србије онда није довољна, Србија треба недвосмислено да стане уз Русију, а насупрот антипутиновској коалицији, па шта буде, јер морал је морал, ту калкулације нема.
Занимљиво да упркос овом јасном ставу већине грађана Србије, петиције које круже захтевају од председника Србије искључиво неувођење санкција, што значи неутралност Србије, а не сврставање Србије уз Русију, иако се по својој садржини позивају на правду и морал, не на рацио. Та очигледна контрадикторност – истовремено позивање на морал и калкулисање, нажалост је заштитни знак балканских друштава, за шта можемо изнети хипотезу да је производ свенародног принудног кетмањења (претварања) за време вишевековне репресивне владавине Османске империје. Тврдити да се Русија бори за светску правду, а уједно заузети неутралну позицију према њеној борби у пракси је несумњиво неморално, јер морал почива на максими – све или ништа (не могу се служити два господара). Уколико ипак бирамо опцију рационалне калкулације, онда немамо право да се позивамо на узвишене термине као што су правда и истина. Чувати своју главу у опасно време није срамота, већа је срамота глумити јунаштво, лелекати о правди и издаји, а све време гледати како да са поља боја шмугнеш.
Драмски режисер Вучић ће свакако сачекати ових месец, два да види како се ствари одвијају у реалности, јер је заиста тешко предвидети даљи ток руско-украјинског сукоба, од чега зависи мноштво других фактора. Очигледно да обе стране, и украјинска и руска, тренутно верују у могућност победе, претпоставимо да су обе стране рационалне и не опредељујмо се унапред. Ако, пак, бирамо пут моралног одлучивања, а притом верујемо да је Русија на страни правде (у шта верује већина грађана Србије и потписници петиција), определимо се истог трена и суочимо се са последицама своје одлуке, јер за морал се глава ставља у торбу.
