Uveliko je počela Vučićeva monodrama pod nazivom „Biće teško“. On ovaj komad izvodi poslednjih deset godina kada god namerava da povuče neki važan politički potez koji ne odobrava većina građana Srbije. Poslednja iteracija ove drame povezana je sa uvođenjem nekog oblika sankcija Rusiji (potpuno je nejasno o kakvim se konkretno sankcijama radi). Drama ima četiri čina: Prvi – „Nikada neću pristati na ucene i pritiske Zapada“; Drugi – „Suočavam se sa neviđenim pritiskom Zapada, ali pokušavam da izdejstvujem rešenje koje najviše odgovara interesima Srbije“; Treći – „Rekao sam im nema šanse da pristanem na ovaj ponižavajući (izmišljeni) ultimatum“; četvrti – „Pristao sam biću sve što hoće (posle odbačenog lažnog ultimatuma, uvek sledi prihvatanje realnih uslova)“.
PIŠE: Aleksandar Đokić
Pitanje je da li će i ovaj put drama dati željene efekte, a odgovor je da gotovo sigurno hoće (ovo „gotovo“ je tu čisto zbog toga što nijedna opcija nije ostvariva bez bilo kakve sumnje). Jedino pitanje u Srbiji koje ne može biti rešeno monodramom „Biće teško“ jeste indirektno priznanje nezavisnosti Kosova, što podrazumeva ulazak Republike Kosova* u Ujedinjene nacije. Svi ostali problemi mogu biti rešeni kombinacijom sejanja straha među građane, busanjem u Vučićeva „nacionalistička“ prsa i predstavljanjem ustupka kao pobede.
Pošto pitanje sankcija Rusiji nije neki stalni ili tradicionalni zahtev institucija Evropske unije od Srbije, ne može se sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da će on zauvek biti tu. Uvođenje sankcija Rusiji zavisi od odnosa Rusije i Zapada, od toka i trajanja rata u Ukrajini. Zamislimo da je plan za objavu oslobođenja Donbasa bio sproveden u delo do 9. maja i tada zvanično objavljena pobeda na Crvenom trgu, pred očima čitavog sveta (čak je i Viktor Orban papi rimskom preneo taj Putinov plan). Već 10. maja bi pritisak na Srbiju znatno oslabio. Dakle, to je i igra vremena. Kako sada stvari stoje, međutim, ne izgleda kao da su mir ili makar prekid vatre na pomolu. Ni ukrajinska ni ruska strana u ovom momentu nisu raspoložene za pregovore – ruska armija ima plan da zauzme Donbas, ukrajinska da sprovede veliku kontraofanzivu sa novim zapadnim naoružanjem i dodatnim rezervama. Ne samo dalji tok rata, već i izgledi za pregovore, biće rešeni na polju boja u toku ovog, a najdalje sledećeg meseca. Tada će biti jasno u čijim će rukama biti Donbas i da li će Ukrajina biti sposobna za protivnapad. Kad dođe jul mesec, ili će nastupiti vreme pregovora ili privremeno primirje za dalji produžetak rata na jesen.
Možemo pretpostaviti (ili se barem nadati) da predsednik Srbije ima realne i relevantne informacije koje jasno upućuju da se u ovom i sledećem mesecu sankcije Srbije protiv Rusije ne trebaju razmatrati. Pitanje rokova za formiranje vlade može poslužiti kao idealan (iako pomalo providan) izgovor za kupovinu vremena kako bi bio dobijen prostor za racionalnu kalkulaciju. Zamislite da se u Drugom svetskom ratu kladite na Hitlerovu pobedu u novembru 1942. godine, a nastupi kapitulacija u Staljingradu u februaru 1943. godine – nepromišljeno, zar ne? Neka prvo dve zaraćene strane pokažu svoju realnu silu na polju boja, pa onda neka traže podršku drugih strana. Naravno, to je savet ako na racionalan način vlast u Srbiji bira na koju će stranu da se svrsta. Vučić se do sada uvek vodio upravo ovom vrstom kalkulacije, stoga je ona prva i predstavljena u ovom tekstu (nećemo se pretvarati da bilo kakvi ideali i principi imaju značaj za Vučića).
Druga, suprotna, strana jeste moralna. Kada je reč o moralnom izboru, nikakve kalkulacije ne dolaze u obzir. Jednostavno objašnjenje razlike između kalkulacije i morala može biti predstavljeno na slučaju ocenjivanja određenog istorijskog perioda – za kalkulanta su masovna ubistva u okviru totalitarnog režima minus, a ubrzana industrijalizacija plus, rezultat je nula; za čoveka koji se vodi moralnim principima ljudski život ne može biti poređen sa materijalnim uspesima, totalitarizam se stoga mora odbaciti kao nepodoban i njegovi antiheroji nikada ne smeju biti slavljeni. Moralan izbor nije jasan u datom slučaju, on zavisi od tumačenja principa. Jedan princip glasi: „Rusija je uvek na strani pravde“, šta tu ima da se raspravlja, ne samo da sankcije ne treba da budu uvedene, već ako je „Rusija uvek u pravu“, Srbija treba zvanično da pozdravi njenu intervenciju u Ukrajini i da javno podrži učešće dobrovoljaca na strani ruske armije, osim toga Srbija treba da pruži Rusiji svaku uslugu zaobilaženja sankcija snažne i odlučne antiruske ili antiputinovske koalicije (kako vam je drago), koja je sa obe strane Atlantika, pa i u delovima Pacifika, izgrađena nakon 24. februara.
Alternativno moralno stanovište može biti apsolutno odbacivanje intervencionizma, dolazilo ono iz Kremlja ili Bele kuće. U tom pogledu Srbija ne sme da se svrsta ni na jednu stranu. Svaka ličnost sama za sebe rešava šta je za nju u datom zamršenom konfliktu moralno, ali odluke koje se tiču svih građana se donose na nivou čitavog društva (pojedinac, stoga, snosi posledice tih odluka makar se on moralno i ne slagao sa njima). Iz istraživanja javnog mnjenja i opšte društvene atmosfere može se izvući zaključak da apsolutna većina građana Srbije podržava vojnu intervenciju Rusije u Ukrajini, što samo po sebi znači da je smatraju pravednom, ispravnom. Sudeći po moralnom stanovištu, neutralnost Srbije onda nije dovoljna, Srbija treba nedvosmisleno da stane uz Rusiju, a nasuprot antiputinovskoj koaliciji, pa šta bude, jer moral je moral, tu kalkulacije nema.
Zanimljivo da uprkos ovom jasnom stavu većine građana Srbije, peticije koje kruže zahtevaju od predsednika Srbije isključivo neuvođenje sankcija, što znači neutralnost Srbije, a ne svrstavanje Srbije uz Rusiju, iako se po svojoj sadržini pozivaju na pravdu i moral, ne na racio. Ta očigledna kontradiktornost – istovremeno pozivanje na moral i kalkulisanje, nažalost je zaštitni znak balkanskih društava, za šta možemo izneti hipotezu da je proizvod svenarodnog prinudnog ketmanjenja (pretvaranja) za vreme viševekovne represivne vladavine Osmanske imperije. Tvrditi da se Rusija bori za svetsku pravdu, a ujedno zauzeti neutralnu poziciju prema njenoj borbi u praksi je nesumnjivo nemoralno, jer moral počiva na maksimi – sve ili ništa (ne mogu se služiti dva gospodara). Ukoliko ipak biramo opciju racionalne kalkulacije, onda nemamo pravo da se pozivamo na uzvišene termine kao što su pravda i istina. Čuvati svoju glavu u opasno vreme nije sramota, veća je sramota glumiti junaštvo, lelekati o pravdi i izdaji, a sve vreme gledati kako da sa polja boja šmugneš.
Dramski režiser Vučić će svakako sačekati ovih mesec, dva da vidi kako se stvari odvijaju u realnosti, jer je zaista teško predvideti dalji tok rusko-ukrajinskog sukoba, od čega zavisi mnoštvo drugih faktora. Očigledno da obe strane, i ukrajinska i ruska, trenutno veruju u mogućnost pobede, pretpostavimo da su obe strane racionalne i ne opredeljujmo se unapred. Ako, pak, biramo put moralnog odlučivanja, a pritom verujemo da je Rusija na strani pravde (u šta veruje većina građana Srbije i potpisnici peticija), opredelimo se istog trena i suočimo se sa posledicama svoje odluke, jer za moral se glava stavlja u torbu.
