Пише: Драгутин Ненезић
У овом тексту бих се прелиминарно осврнуо на преостале четири тачке новог београдског плана за Косово, чијом првом тачком сам се бавио у претходном тексту, док би детаљнију разраду оставио за тренутак када се донесу одговарајућа акта у српском правном систему.
Друга тачка се тиче проглашења КиМ за подручје посебне социјалне заштите. Начелно, овоме немам ништа да приговорим, док не видим како ће се то нпр. ограничити промет непокретности (и где се те непокретности налазе), или како ће се утврдити ко на КиМ „заиста“ живи (и шта то значи). Међутим, интересантно је да прописи о социјалној заштити не регулишу „подручје посебне социјалне заштите“, али да се нешто слично може наћи у хрватским прописима – у Закону о подручјима посебне државне скрби, који је имао за циљ ревитализацију крајева опустошених Олујом.
Овде бих се укратко дотакао још једном паралела између Хрватске и Косова, које нисам споменуо у прошлом тексту – на оба места су Срби суочени са минским пољем оптужница за ратне злочине, и на оба места се одговара и за музички избор. Концепт подручја посебне помоћи ово само употпуњује, премда долази с друге стране административне линије.
Трећа тачка је савремено названа Отпорност српских институција на КиМ, али је то поприлично далеко од стварности – овде се ради о измештању институција ван КиМ, као и отварању Писарнице са великим П, сасвим налик на контејнеризацију Поштанске штедионице. Ова тачка представља континуитет са политиком после 1999, када су измештене полицијске управе и универзитет (који се после вратио – видећемо још докле и да ли и њега чека опет иста судбина), што је негде на линији линији актуелних изјава Вучића о пророчким речима из 1999. Другим речима, овом тачком се Србија, односно институционална компонента њене косовске политике, у великој мери враћа на стање из 1999, после НАТО агресије, али овог пута као НАТО савезница. Тужно, што би рекао Трамп.
Четврта тачка се креће истим правцем континуитета – успостављање посебног Тужилаштва, које ће да гони званичнике привремених институција самоуправе у Приштини. За оне који се питају зашто то нису радила редовна тужилаштва, одговор је зато што их по бриселским договорима више немамо на КиМ, па је у том смислу ово оправдано, иако у овом тренутку учинак таквим тужилаштава може да се учини упитним, што ће свакако показати време.
Али да се вратим на континуитет са 1999. – ово је слично судском процесуирању тадашње врхушке тада непријатељске и злочиначке НАТО солдатеске, само је, сходно промени наше спољне политике, овог пута мета неко други.
Коначно, пета тачка се тиче проглашавања „нелегалности свих органа и институција образованих на територији КиМ након нелегално једнострано проглашене независности и непостојању свих њихових аката који су донети, или ће тек бити донети“. У самом тексту тачке се, за разлику од наслова, јавља и реч „некоординисани“, да би додатно умеравање уследило од стране премијера Вучевића, који је објаснио да „Све чиме крше споразуме, за нас није обавезујуће“.
Дакле, чини се да се неће поништити све, већ само оно што није координисано и у складу са споразумима, што ће отворити питање које сам споменуо у прошлом тексту – каква је заправо природа споразума, пре свега бриселског – а затим и каква је садржина европско-охридских договора (за које сад више ни представници званичног Београда не тврде да нису обавезујући јер нису потписани).
Драгутин Ненезић: Још лоших косовских епилога: 3:0 на штету домаћих
Ова тачка показује сву муку Београда када је у питању косовска политика – како се додворити бирачком телу, а не наљутити западне партнере и савезнике. С тим у вези, под овом тачком се спомиње аналогија са Законом о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације, па се ту може поставити питање које је, на себи својствен начин, проблематизовао и Вучић – ко је окупирао Косово и Метохију?
Према правној дефиницији окупације, то могу бити само непријатељске војне снаге, па у случају КиМ, то може бити само КФОР, а КФОР је сада наш пријатељ и савезник, па не може бити мрски окупатор, што ову тачку чини помало бесмисленом, исто онолико колико би било бесмислено и громогласно најављивано проглашавање окупације. Узгред, ни сличне одлуке донете 2008. (а једна, између осталог и мојом заслугом, и 2015) нису никад биле спроведене до краја…
Ипак, о свим овим тачкама вреди детаљније судити кад буду правно уобличене, за шта је остављен рок од 45 дана, који пада крајем октобра. До тад, може се само поставити питање зашто се све ово доноси тек сад, после две године агоније изазване напуштањем институција и/или повлачењем са барикада (где се о правом узроку може расправљати, и чему ћу се посветити у наредном периоду), после свих погинулих, рањених, ухапшених, побеглих, и после свеукупног страдања Срба на северу КиМ какво су можда само прошли Срби са југа КиМ пре њих?
У недостатку одговора на то питање, могу да закључим да су ове четири тачке у великој мери за интерну употребу, односно служе својеврсној интернализацији штете настале на горе описан начин, и то у великој мери закаснелој. Изгубљени и уништени животи се не могу надокнадити новцем, а поготово не социјалним давањима. Изостанак неких других – а правно и оперативно могућих – видова финансијске подршке говори о томе да је једна од тенденција и да се проблем КиМ заправо сведе на својеврстан социјални случај, који ће пратити све што социјалне случајеве иначе прати у нашем друштву – од свеукупног занемаривања до хистеричног одијума оног дела друштва који за себе мисли да не може постати тај социјални случај, иако га од тога дели јако мало.
Извор: KoSSev
