Dolazak na klupu Partizana u avgustu je predstavljao iznenađenje za sve, s obzirom na to da je Savo Milošević već bio „viđen“ u toj ulozi. Bilo je priča i pre toga. U dva navrata je trebalo da budem trener, to je bilo pre Batinog dolaska i posle njegovog odlaska. Spominjalo se i sada moje ime. Sve se desilo za vreme ručka tog petka.
Trener Partizana se u klub, u kojem je svojevremeno bio igrač i u dva navrata funkcioner, vratio pre puna tri meseca kada crno-beli nisu predstavljali ni idealnu priliku za pojačavanje „sivija“, ni zdravu sredinu za rad. Petriću to nije nimalo smetalo, bez ikakve tenzije se prihvatio posla i nestvarnom smirenošću, posebno za ovo podneblje, povratio ekipu koja je delovala potpuno izgubljeno na svim frontovima. Sada posle tri meseca, u razgovoru za „Novosti“, šef struke crno-belih potpuno otvoreno priča o principima kojih se drži, karakteru, smirenosti i brojnim detaljima iz bogate karijere.
– Da li je klupa užarena ili ne, to je pitanje. Jasno je da te nikad niko neće zvati kada je sve u redu, retki su ti primeri. Ostale su još dve utakmice, možemo da budemo zadovoljni ostvarenim, osim Kupa, ali to se dešava u fudbalu. U prvenstvu je bilo u redu, Evropa je završena po planu. Cilj je bio da prođemo, prošli smo i sve čestitke igračima – počeo je priču Petrić.
Povratak u Partizan u svojstvu trenera se za Gordana nije mnogo razlikovao u odnosu na prethodna dva ulaska u klub. Došao sam kao igrač 1988. kada je bilo previranje u Skupštini. Kao funkcioner sam došao sa Ivanom Tomićem posle dve vezane duple krune Zvezde, tada su Zečević i Bjeković otišli iz kluba. Može se reći da je i tada bila neka problematika, a sada je bila rezultatska problematika. Uvek sam tu negde kad je teško, stalno je neko previranje. Aktuelni trener se poput svojih velikih prijatelja i nekadašnjih igrača Partizana najpre oprobao u ulozi funkcionera.
– Ivan, Bata i ja smo u drugačijoj priči, imamo svoj posao, biznis. Ne živim od fudbala, živim za fudbal. To naravno ne znači da sam nezainteresovan, već da mi iskustvo omogućuje lakši pristup. Kada sam dolazio na mesto generalnog sekretara, izrazio sam želju da budem pored terena. Zečević me isforsirao, rekao sam da ću biti godinu dana i tako je i bilo. Tole me nagovorio da budem potpredsednik kasnije, da budem pored Jokana i Ivana sa Batom. Posle smo počeli da učimo za licencu koja je bila zanimljiva. Nije nam bilo pod obavezno da postanemo treneri, već smo hteli to da završimo i da vidimo gde će nas put odvesti. Cela ta ekipa bivših fudbalera, koji su navijačima Partizana uvek bili pri srcu, u trenerski poziv ušla je gotovo slučajno.
– Igrali smo tenis, bilo je tu mnogo bivših igrača. Na ideju da upišemo trenersku školu nas je tada naterao jedan bivši trener Partizana. Gledali smo utakmicu, pričao je posle i složili smo se da ne razumemo šta priča. Nije to ništa ružno, jednostavno nismo shvatili o čemu govori. Zvao sam Duleta Savića da pitam da li možemo da upišemo za licencu, da vidimo kako se radi. Rekao je da je teško, da to nije za nas, pa sam se zainatio, uzeo dokumenta od Bate, Ivana i Ćire i prijavio nas. Tako da mogu da kažem da sam ja krivac što smo upisali profi licencu.
Dolazak na klupu Partizana u avgustu je predstavljao iznenađenje za sve, s obzirom na to da je Savo Milošević već bio „viđen“ u toj ulozi. Bilo je priča i pre toga. U dva navrata je trebalo da budem trener, to je bilo pre Batinog dolaska i posle njegovog odlaska. Spominjalo se i sada moje ime. Sve se desilo za vreme ručka tog petka. Tada uvek idem na ručak sa nekim drugarima. Kad me pozvao Pandurović, prihvatio sam odmah i pozitivno odgovorio na pitanje da li mogu da vodim ekipu već protiv Mladosti u nedelju. Posle „porođajnih muka“ protiv Mladosti u Novom Sadu, pa i na narednom gostovanju u Kragujevcu, Partizan se podigao i zaigrao onako kako navijači očekuju od njega.
– Sećam se dobro perioda iz dela karijere kada sam igrao u Engleskoj. U Kristal palasu se nisu složile kockice sa Terijem Veneblsom. Došao je trener iz škole i za pet dana postavio sve. Tražio je samo jednostavne stvari i mi smo počeli da uzimamo bodove, a bili smo i dalje isti igrači. Tako sam i ja sada tražio od igrača da uproste stvari i da pruže ono što mogu. Pripreme će biti prilika da radimo, to nismo mogli do sada zbog zgusnutog režima mečeva. Želimo da budemo bolji na fizičkom planu, da imamo reakciju na izgubljenu loptu, da dobijemo na dubini, da poboljšamo sve što je moguće. Saveti od prijatelja, koji su ujedno i kolege, nisu nešto od čega Petrić želi da „pobegne“.
– Čujem se praktično svakodnevno sa Jokanom, Batom i Ivanom. Ne pričam samo sa njima o fudbalu, pričam i sa nekim zvezdašima kad smo na padelu. Sa Jokanom se čujem i pričam mu o situacijama sa kojima sam se susreo da vidim kakva su i njegova iskustva. Imao sam priliku da pričam sa Antićem, Osimom, Murinjom, Simeoneom, Ančelotijem i svima sam postavio istih sedam, osam pitanja da vidim kako ih hendluju. I kad pričaš o fudbalu niko mi nije rekao nešto sa čime se već nisam sreo. Svi su pokazivali nos, da moraš sam da osetiš.
Bilo je, recimo, trenera koji su kopirali sve što je radio Tumbaković na treninzima, pa su ispali iz lige. Ne postoji univerzalni recept, moraš sam da osetiš. Tomić i Mirković su se „ohladili“ od trenerskog poziva posle Partizana, a Gordan trenutno ne razmišlja o periodu koji će uslediti posle Humske.
– Želja mi je da jednog dana, ako se ukaže mogućnost, vodim klubove poput Rendžersa ili AEK. Ne znam šta nosi noć, a šta dan i gde ću biti za nekoliko godina. Da, voleo bih da sedim na njihovoj klupi, to su klubovi koji imaju dušu, specifični su – zaključio je čovek koji predstavlja sinonim za renesansu koju su crno-beli doživeli ove jeseni.
Bio bi bolji košarkaš
Poznati komentator Slobodan Šarenac je svojevremeno igrao košarku sa Petrićem i u jednom razgovoru za medije naglasio da je Gordan mogao da bude novi Dražen Petrović.
– Stvarno sam bio dobar košarkaš, ali Šareni tu malo preteruje. Jednog dana je pokojni čika Aca došao kod tate, koji mi je odmah rekao da od sutra idem da treniram fudbal u OFK Beogradu. Neko vreme sam uporedo trenirao fudbal i košarku, utakmice sam igrao subotom jedno, nedeljom drugo. Za dve i po godine sam postao prvotimac.
Sa 16 i po sam zaigrao za prvi tim, Čile je došao posle godinu dana. Bio sam dobar košarkaš, tu je bio i bivši ministar Saša Antić. Siguran sam da bih bio bolji košarkaš nego što sam bio fudbaler – jasan je Petrić.
Izvor: Novosti
