Пише: Горан Комар
Моме је народу потребна Нова земља.
Равно тридесет година посматрам поруке – писма минулих времена настајала по динарским горама и у обалским градовима. Њихов је стваралац динарски човјек. Нема ни једне једине заједнице која у своме историјском кораку није запала у самозаплитања, заустављања каткада снажног раста, економског и културног. Градови на Јадрану, поједини не располажући нити са хектаром хумне земље, отварали су нове просторе, заправо нове земље, само на пар стотина година одложивши смрт своје заједнице. Тако, каткада и велике државне формације чији архив, помњивом истраживачу, могуће, навјештава и намјеру да изведу унутрашњи преображај, но углавном, такве накане стизаху доцкан.
Рушиле су се као куле од карата, не због недостатка топова. Ипак, искључиво, због недостатка људи који су били спремни да их бране. Увјерен сам да би Словени на обали Јадрана били спремни да се грудима испријече Наполеону, но такве спремности није било код Венецијанаца.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
Мој народ је спалио своју земљу. Његови разлози за подржавање покрета југословенских комуниста, мени су, мислим, познати. Али, данас, ходећи по ивици бездани, да ли је вријеме за повратак? На стазе кушане, познате најбољима који су отварали путеве? За ствараоцима култура осебујних и раскошних, чак јединствених, у кругу најплављег од свих мора. Да ли је вријеме да мој народ потражи Нову земљу, да препозна нова лица великих гора, шарене тепихе својих долина, све боје његових ријека које дотичу у Бијело и Црно Море. Да потражи дипломатске обрасце хиљаду година саздаване и кушане у одајама дубровачког сената. Да погледа на традиције бокешких општина од 1423. На урвине и кањоне које скриваху слово и књигу док су небеса горјела.
Моме је народу потребна Нова земља.
Видео Прилог
Равно тридесет година посматрам поруке – писма минулих времена настајала по динарским горама и у обалским градовима. Њихов је стваралац динарски човјек. Нема ни једне једине заједнице која у своме историјском кораку није запала у самозаплитања, заустављања каткада снажног раста, економског и културног. Градови на Јадрану, поједини не располажући нити са хектаром хумне земље, отварали су нове просторе, заправо нове земље, само на пар стотина година одложивши смрт своје заједнице. Тако, каткада и велике државне формације чији архив, помњивом истраживачу, могуће, навјештава и намјеру да изведу унутрашњи преображај, но углавном, такве накане стизаху доцкан.
Рушиле су се као куле од карата, не због недостатка топова. Ипак, искључиво, због недостатка људи који су били спремни да их бране. Увјерен сам да би Словени на обали Јадрана били спремни да се грудима испријече Наполеону, но такве спремности није било код Венецијанаца.
Мој народ је спалио своју земљу. Његови разлози за подржавање покрета југословенских комуниста, мени су, мислим, познати. Али, данас, ходећи по ивици бездани, да ли је вријеме за повратак? На стазе кушане, познате најбољима који су отварали путеве? За ствараоцима култура осебујних и раскошних, чак јединствених, у кругу најплављег од свих мора. Да ли је вријеме да мој народ потражи Нову земљу, да препозна нова лица великих гора, шарене тепихе својих долина, све боје његових ријека које дотичу у Бијело и Црно Море. Да потражи дипломатске обрасце хиљаду година саздаване и кушане у одајама дубровачког сената. Да погледа на традиције бокешких општина од 1423. На урвине и кањоне које скриваху слово и књигу док су небеса горјела.
Извор: Стање Ствари
