Пише: мр Горан Бубања
Прије четврт вијека. Ни дана прије, ни дана послије. Вријеме не пролази једнако кроз календаре и кроз сјећања, али за овај догађај знам тачну мјеру. Остао ми је у памћењу због једног необичног сусрета, у времену када је на нашу обалу долазио нови свијет, а стари још није био спреман да оде.
Бјеше то као данас, између прољећа које се још није предало и љета које још није освојило свијет. Вријеме кад лубеница није ни воће ни поврће, него обећање. За трпезом је Крсто угостио једног важног госта са друге обале Јадрана. Био сам и ја међу њима, као друг мога друга и свједок једне приче за коју тада нијесам знао да ћу је памтити четврт вијека.
Гозба на обали
Пред нама море. На столу плодови мора и све оно што море дарује човјеку кад је добре воље. Сто је био постављен тако богато да би човјек помислио како се домаћин спрема за гозбу прије поста, а не за обичан ручак. Било је свега, осим журбе. Јер за таквим столом не једе се само ради хране него и ради приче.
А онда Крсто рече:
– Сад иде десерт.
Кад човјек чује десерт, помисли на нешто што долази послије. А овај је, испоставиће се, био почетак. Пред нас стиже сладолед са јагодама, преливен вискијем, а онда та бјелина посута бибером, као да је неко преко снијега просуо шаку црних пахуља. Црно на бијело. А између њих јагода пробија својим црвенилом.
Слађана Вукашиновић: Структурни проблем српске пољопривреде – Премијум храна за скромне новчанике
Озбиљан је Крсто угоститељ. Најбољи са ове стране Јадрана. Гледамо у чинију, гледамо у њега. Да није шала? А опет, Крсто није човјек који се шали храном. Нијесмо знали да ли је погријешио или измислио нешто што још нијесмо стигли да научимо. Пробасмо једном. Па други пут. И заћутасмо. Јер нека јела нијесу направљена само за непце него и за размишљање.
Управо је тај сусрет хладног и топлог, слатког и љутог, њежног и опорог будио чула на начин који се тешко објашњава. Као што се у животу највећа чуда често рађају из несклада, тако је и овдје из сусрета супротности настао укус који ниједан од састојака појединачно није могао понудити.
Они који не прелазе мост
Касније, кад год бих међу пријатељима поменуо тај необични десерт с почетка тога љета и почетка овога вијека, многи би одмахивали главом прије него што бих завршио причу. Нијесу га пробали. Али су поуздано знали да не ваља.
Таквих је увијек било. Људи који нијесу прешли мост, али знају шта је са друге стране. Који нијесу отворили књигу, али знају њен крај. Који нијесу отпловили из луке, али су сигурни да иза хоризонта нема ничега. Свијет нијесу пронашли они који су чекали да их неко увјери, него они који су кренули прије него што су све разумјели.
Можда је баш зато сваки сто на којем се људи искрено окупе много више од мјеста гдје се једе. За истим столом сусрећу се радозналост и искуство, младост и године. Тек када се сретну, разговор добије прави укус. Тако је било и те вечери.
Разговор о љепоти и пролазности
Од једног необичног десерта отвориле су се теме које нијесу имале много везе са храном. Стигло се до поезије. Па до љубави. Па до оних успомена које човјек памти и кад заборави зашто их памти. Као што се од мора лако стигне до брода, од брода до пута, а од пута до судбине, отиснуо путем којим га нико од нас није намјеравао повести.
Најприје се говорило о љепоти. Један од гостију тврдио је да су најљепше жене оне које умију да се насмију очима. Други је говорио да љепота пролази, али да шарм остаје да је надживи. Помену се понеко име, па замукну на пола реченице. Нека имена вријеме однесе, али оно што смо уз њих осјећали остане да живи много дуже. Човјек понекад заборави како се неко звао, а сјећа се тачно како је изгледало море те вечери и зашто му је срце брже куцало.
Помињале су се љетње вечери уз море, музика из старих будванских коноба, шетње које су трајале дуже од ноћи и времена када се више гледало у очи него у сат. Одатле се разговор некако преселио на галебове приморске. Не оне што круже изнад мора, него оне друге. Оне који су мислили да је за освајање свијета довољна бијела кошуља, мало шарма и много самопоуздања. Свако је знао по неку причу. Неке су биле истините. Неке су с годинама постале још истинитије!
Дебата о мушкој снази
А кад се за столом довољно дуго говори о љепоти, женама, љубави, младости и галебовима, разговор прије или касније стигне тамо камо је цијело вријеме и водио. Тако је и те вечери почела прича о мушкој снази.
Један је тврдио да нема јаче ствари од тартуфа. Други је помињао каменице. Трећи се заклињао у тартуфе са домаћим јајима. Четврти је препоручивао тартуфе са медом. Пети је тврдио да је најбољи рецепт управо онај који се никада не открива.
Разговор је постајао све озбиљнији, а тврдње све смјелије. Да је неко случајно наишао поред стола, помислио би да присуствује међународном научном симпозијуму о љубави и њеним нуспојавама. Слушали смо једни друге са увјерењем да свако од нас зна понешто што онај други не зна. Данас ми се чини да смо сви били у праву, само што нијесмо знали да за нашим столом сједи човјек који није говорио из књига, ни из туђих прича, него из читавог једног вијека живота.
Барбин рецепт за живот
А онда се огласи барба који је сједио поред нас. Годиште 1924. Данас би имао више од стотину година да је међу нама. Човјек који је имао више година иза себе него што смо их ми имали испред себе. Слушао је дуго. Пустио млађе да буду паметни. Да набрајају тартуфе, каменице, рецепте и тајне састојке.
А онда је полако спустио чашу на сто, погледао нас и рекао:
– Дјецо, сланина даје снагу, бијели лук издржљивост, а лубеница завршава посао.
За столом је настао смијех. Али барба се није смијао.
– Ви помињете тартуфе– настави. – А моји су се ђедови женили без тартуфа. И куће пунили пуне дјечјим гласовима. Ви помињете рецепте. А они нијесу имали рецепте. Имали су глад. Имали су рад. Имали су добру вољу. Стизали све. И њиву. И плаву њиву. И планину. И породицу. И живот. Имали су кума. Имали су пријатеља.
За столом је настала она врста тишине која се не прави од ријечи него од истине. Нико за столом није имао бољи аргумент од њега. Његове ријечи нијесу носиле тежину учености, него тежину живота. И можда управо зато данас више памтим њих него онај необични десерт. А десерт је био за памћење. Јер укус траје неколико тренутака. Прича неколико година. А понека реченица читав живот.
Данас сам се сјетио старца. Припремио у овај врели дан да испробам његов рецепт. Годило је и било необично, као оне јагоде са шлагом, вискијем и бибером. Сад треба сачекати и провјерити да ли дјелује.
Сусрет двије епохе
Те вечери схватио сам да на столу и у разговору нијесу била само два необична јела. Пред нама су сједјела два времена.
Сладолед са јагодама, вискијем и бибером припадао је свијету који је тада долазио. Смио, радознао и спреман да споји оно што је до јуче изгледало неспојиво. Говорио је да напредак почиње онда када се усудимо да преиспитамо навике и помјеримо границе.
Насупрот њему стајали су сланина, бијели лук и лубеница. Без спектакла и без потребе да било коме нешто доказују. То није била кухиња која тражи дивљење, већ она која је хранила тежаке, градила куће, подизала породице и остављала траг кроз нараштаје. Једно је рођено из маште, друго из искуства. Једно је поручивало: „Пробај оно што још не познајеш.“ Друго је тихо подсјећало: „Не заборави оно што те довело довде.“
Можда је права мудрост управо у томе да између њих не бирамо побједника. Човјек који живи само од прошлости тешко може разумјети будућност, а онај који се одрекне свега наслијеђеног лако изгуби тло под ногама. Напредак није рушење темеља, него надоградња на њима.
Тек много година касније постало ми је јасно да је она вечера била много више од заједничког обједа. Била је лекција о цивилизацији. Нови свијет донио је сладолед са бибером, стари је одговорио сланином, бијелим луком и лубеницом. Ниједан није био у криву. Један нас је учио како да кренемо напријед, други зашто не смијемо заборавити одакле смо кренули.
Те вечери нијесам знао да се за нашим столом не сусрећу само људи него и епохе. Како се дубоко испод Јадрана Афричка плоча већ милионима година подвлачи под Евроазијску и из њиховог тихог судара настају планине, тако су се и за нашим столом сударали радозналост и искуство, будућност и насљеђе.
Разговор се одавно завршио. Нема више ни оног десерта, ни многих људи који су сједјели за столом. Нема ни барбе. Али када данас призовем то вече, знам да је управо он изговорио реченицу која је надживјела и вечеру и нас. Не зато што је имао посљедњу ријеч, него зато што је у његовим ријечима није говорио само један човјек. Говорило је једно стољеће искуства.
Извор: Радио Телевизија Будва
