Иновациони потенцијал Челебића писца, редитеља, драматурга и есејисте готово је неограничен, а милост отјелотворења великих идеја и замисли дотакла је готово све жанровске форме у којима се огледао – каже др Радоје Фемић
Писац Гојко Челебић посједује завидан континуитет умјетничке креације највишег реда који интензивно траје већ четири десетљећа. Са балканског простора Челебић је у своје дјело унио управо оне сокове аутентичне ирационалности које ово поднебље чине егзотичним кутком негдашње и савремене Европе, каже др Радоје Фемић о „Говорним вриједностима (1982-2022)“, дјелу чији је приређивач. У књизи су сабрани критички текстови настали о дјелу Гојка Челебића у посљедњих 40 година.
– Челебић је остварио дјело које само условно припада јужнословенским књижевностима које, истини за вољу, превазилази опсегом умјетничког захвата и неутаживом жељом за контактом са Другошћу. У извјесном смислу, Челебић је својим дјелом еманципаторски дјеловао на завичајну књижевност, подижући јој вриједност авангардним дјелима које она није била кадра ни да схвати, ни да прихвати на прави и потпун начин – каже Фемић.
Књижевнокритички огледи о дјелу Гојка Челебића, сабрани у књигу „Говорне вриједности (1982–2022)“ указују на постојање одважних књижевнокритичких текстова који су правовремено препознали и нотирали авангардни дух Челебићевог дјела.
– Такви текстови служе на част не само критичкој продукцији, него и науци о књижевности која је, тумачећи и вреднујући дјело Гојка Челебића, напустила конвенције академске уштогљености и пригодности, исказујући смјелост у разумијевању књижевног феномена који је био и остао далеко испред овдашњих поетичких струјања. Стваралачка синтакса Гојка Челебића изњедрила је завидну књижевнокритичку рецепцију коју за ову прилику можемо омеђити на разматрани период, од 1982. до 2022. године, иако корпус књижевнокритичких текстова сеже и даље, све до тренутка објављивања „Говорних вриједности“ – указује Фемић.
О несумњивој етаблираности пишчевог дјела на јужнословенском простору свједочи чињеница да је један темат престижног југословенског књижевног часописа „Стварање“ посвећен управо језичком стваралаштву Гојка Челебића. Своје прилоге тумачењу пишчевог дјела дали су најеминентнији писци и критичари тог времена: Милорад Павић, Бранко Поповић, Мома Димић, Миодраг Вуковић, Александар Јерков, Соња Томовић, Томислав Сл. Нововић, Милош Ђорђевић, Гордана Стојковска и Иван Доровски. Текстови наведених аутора дају трајан печат књижевнокритичког признања Челебићевој умјетничкиј креацији. Пишчево присно осјећање за друго и другачије минуциозно је евидентирао великан српске књижевне критике, Драшко Ређеп, свједочећи да је роман „Убиство А. Г. В. и гоњење“ написао грађанин свијета.
– Да дјело Гојка Челебића није било у потпуној милости књижевнокритичких арбитара показује доминантно негативна критика Александра Јеркова, којом се потенцира недовршеност имагинарног у корист интелектуалистичког (па и политичког). И поред тог држног става, назначена критика садржи признање да се у Челебићевим књигама „генерише текстуална енергија и замах каквих нема пуно у новијој српској литератури“, што свједочи о аналитичкој уравнотежености текста. Пишчево опређељење за апсолутизацију поетичког курса примјећује Јован Ћирилов, позиционирајући његове романе као „екстремни облик постмодернистичке прозе“ – констатује др Фемић.
Писац је вратио дуг завичају читаоца, оцијениће Војислав Гледић, позитивно вреднујући слику свијета у „Витешком роману о женским сузама“, у којем је „мозаично приказан живот у црногорској престоници Цетињу, као и сложена збивања на Двору и у окружењу црногорског књаза и господара Николе Првог Петровића“.
– Пишчев прилог еволуцији жанрова у савременој српској књижевности кодификоваће критичком оцјеном Невена Варница, именујући Челебићев роман „Близанци“ као „први романескни извештај или извештајни роман у српској књижевности“. Суд о Челебићу као научнику-компаратисти износи Младен Шукало, аргументовано доказујући како је студија о Сервантесу „један облик искорачења из научно-есејистичког дискурса“. На основу наведеног, може се закључити како је иновациони потенцијал Челебића писца, редитеља, драматурга и есејисте готово неограничен, а да је милост отјелотворења великих идеја и замисли дотакла готово све жанровске форме у којима се огледао – закључује др Фемић.
Извор: ДАН
