Српске партије, бар тако себе оне називају, у Црној Гори су шампиони ћутања. Шампиони изузетне неспособности.
А тзв. „српски лидери“, како вођама тих партија „тепа“ снисходљиво окружење, ликови су који ништа за двије деценије свог политичког живота нису урадили осим што су све изборе и све битке изгубили.
Иако су им били на располагању милиони евра, нису се чак потрудили да један Интернет портал направе, да не говоримо о томе да су могли имати чак своју медијску кућу, да су хтјели.
Не само да немају медије, они изгледа немају нити Информативне службе нити професионалне политичаре који би се трудили да се свакодневно обраћају јавности јер политичка сцена грми од изјава „друге стране“.
Прођоше инциденти у Никшићу а „српске партије“ су реаговале ћутањем!? Ако то не знају, Месинџери жестоко пламте од бијеса што су се понашали незаинтересовано у дотичном случају…
Тако је реално испало да су Ђукановићеви медији и партијски апаратчици око догађаја у Никшићу виртуозно побиједили „српске партије“ и остварили циљ – оправдање насртаја „комита“ на врло коректну никшићку полицију.
Испало је да су разбојници који су напали полицију идеолошки рехабилитовани, што је нечувено, а да „српске партије репом нису трзнуле“!?
„Српске партије“ нису прстом макле у овом случају, као нити и прије пар дана када је Ђукановић жестоко, уз врисак и „ратне бубњеве“, ратнохушкачком изјавом насрнуо на Митрополију.
Да закључимо, православни Срби и Црногорци, учесници литија, немају своје политичке представнике међу данашњим партијама и политичарима у Црној Гори, ма како себе ти политичари називали.
Ђукановић никад више неће бити на власти али, тај „мртви политичар“ и док пада- добија све медијске битке против „српских партија“, не зато што је добар већ зато што српски политичари у Црној Гори не показују знаке живота.
Изгледа да су они „политички умрли“, или „издушили“ много прије Ђукановића.
Они су, све су прилике, давно умрли а нико нас није позвао на сахрану, треће јутро, четрдесницу и парастос.
Да су нас позвали на ту политичку сахрану, донијели би им вијенац од трулог цвијећа, у „знак пажње“ што су били премртви и трули док су се политиком бавили.
Војин Грубач, извор: Фејсбук
