Главним токовима информација који моћно просјецају дубока корита обликујући нашу свијест већ деценијама промиче бујица глобалног. Дочаравајући размјере и масивност каже се глобална криза, глобална економија, глобално тржиште, глобално затопљење и тако унедоглед.
Глобално као укрупњавање, агломерација, непрестано укидање подскупова ка неометаном планетарном јединству, како економском, тако и културном, анационалном, без расних разлика – свељудском. Начин како су се у прошлости невино наметали контексти космополитског, есперантистичког данас универзално баштини глобално. Да ли заиста иза агенде глобалне стратегије стоји тежња мирнодопској дакле безконфликтној, напредној ери човјечанства да се просудити из актуелних и догађаја из блиске прошлости наших народа и народности.
Никад Македонија
Данима у Скопју трају протести против француског предлога којим би се откочио застој у приступним преговорима ЕУ у којем се нашла бивша Бивша Југословенска Република Македонија, данас Сјеверна Македонија – удовољавањем бугарским захтјевима да се званично усвоји становиште да је македонски језик дијалект бугарског, такође да се обезбједи уставна видљивост бугарској мањини али и прекид говора мржње према Бугарској. Македонско племе, заокружене и утемељене посебности кроз комунистички инжењеринг, од стране западних чинилаца верификовано кроз признање независности која је проглашена 08. септембра 1991. Овај датум није случајно у близини 05. септембра када је 1944. проглашена НДМ. У сваком случају коначни облик ова творевина свакако добија кроз два споразума; један је Охридски којим се завршио сукоб Македонаца и Албанаца којим су Албанци постали конститутувни народ којем је загарантовано учешће у законодавној и извршној власти те језик и писмо, други је Преспански, релативно свјеж резултат дугогодишњег грчког оспоравања македонског имена.
Протесте у Скопју води ВМРО-ДПМНЕ данас опозициона, иста она која је управљала Владом која је поставила Војника на коњу у склопу мегаломанског пројекта Скопје 2014, највећу статуу те врсте, високу чак 23 метра представљајући Александра Македонског, грчког владара и војсковођу. Сусрет глобалног и трибалног је упечатљив и трагикомичан чак, у македонском случају. Стимулисани и узвишени трибализам у тренутку кад је било потребно македонски идентитет развијан у комунистичкој Југославији превести у сецесионизам – оградити га што дубљим разликама од српског утјецаја и заједничке државе – на једном треба приземљити на ниво глобалног. Краљевска фамилија, Филип и Олимпија са све Александром то нијемо посматра, споменичка символика каже да предње коњске ноге у ваздуху значе да је ратник погинуо у борби, а спуштени реп да је и изгубио битку. Ако је Александар заиста македонски, могло би се рећи да је поражен. Скопје има микроклима…
Јадан не био
Црна Гора је мала, али очито моћна држава. Објавила још давно рат Јапану, увела санкције Русији, а недавно привукла пажњу једним протестом који се директно супротставља одлуци Врховног Суда САД – а (протести који пажњу привлаче више својом дегутантношћу него бројношћу и подршком, активистице – женскиње које заступају право на тзв. женска права, од којих је главно право на абортус, и своје противљење често исказују на мјестима гдје се појављују представници СПЦ, као да Црква има законадвну и извршну власт. Алудирам на недавну одлуку Врховног Суда САД – а којом се забрањује абортус). Ипак, шалу на страну, и Црна Гора је прије збуњена него моћна, јер у недостатку поклапања индивидуалних и колективних интереса пропушта да исправно поступа располућена између глобалног и националног. Сусрет ове двије сфере у Црној Гори десио се још у Др.Свј. рату у виду идеолошких сукоба мећу припадницима истог народа који је однио више жртава него борба са окупатором. Комунисти као оновремени глобалисти однијели су превагу над суверенистима.
Та превага кроји судбину Црне Горе и данас. Поражене снаге, како су називане од стране комуниста у новонасталој држави остали су до данас четници, великосрби, сви они који су током деценија показивали отпор политичком насиљу над Црквом, језиком – нацијом. Глобалисти који су створили ново црногорско племе одржавају га и данас. На први поглед сучељени појмови глобалног и трибалног итекако су кооперативни по потреби. Тако су Блажо Јовановић и другови у титоистичкој Југославији, по много чему посебном глобалном пројекту, постали родоначелници црногорског трибализма. Долазимо до једне важне нијансе у значењу односно разумјевању трибалног и националног. У предочавању општих кретања, користим појам трибално јер да би се историјско национално могло подвести под глобално , оно се мора деградирати на племенско – трибално. Нација која у себи има довршене концепте прије свега културног обрасца несводива је под глобално, јер је развојно и суштински изнад њега. Глобално најприје треба разградити оно национално, да би на његовим темељима, или боље рећи рушевинама, славодобитно успоставило трибално. Разградња националног која још није довршена у Црној Гори и даље траје, непокорено, органско, национално Српско – живо је и одупире се; прича о Темељном уговору само је перфидна метода да умјесто српског националног, у Црној Гори на сцену изађе српско трибално – као племенско, страно и неисторијско које би лако било надвладано и подведено под глобално.
Како то; поставља се питање након што се јавност нарочито посљедње двије године програмирала да је Темељни уговор документ који оправдава и легализује присутност СПЦ, да је његово потписивање бити или не бити за СПЦ. Да ли је могуће у држави безакоња да се на правни акт обавеже интитуција која је старија од саме те државе? Пуно је нелогичности, али највећи проблем је атмосфера која је створена око тог фамозног документа, а потом и смисао и позадина цијеле те приче. СПЦ у Црној Гори има државотворни статус, она је ос – основа идентитета као непоновљиви и несведиви духовно-историјски темељ на који се наслања колективно искуство и свијест Црногораца. Није погрешно рећи Срби Црногорци јер се укупност историјског развоја на тај начин значењски и мисаоно у потпуности лоцира. Тај културно – историјски концепт је након обнове духовности у Црној Гори несаломива утврда за глобално које тек кад Црногорце врати у преднационално племенско стање, може их глобализовати на темељу неких нових пропагираних вриједности.
Намеће се изнова да је Темељни уговор – уговор између Црне Горе и организације чије је сједиште изван Црне Горе. Руководство Србије, на жалост и највиша инстанца СПЦ помажу глобализацију и разградњу српског бића у ЦГ. Како? Користећи свеукупну ситуацију око тог документа – оно и само експонент глобалног помаже из личних пословно-политичких разлога диктатора у ЦГ Мила Ђукановића – да изврши притисак на бившу Владу Здравка Кривокапића. Врло успјешно, његова Влада је оборена. Не треба никад заборавити сусрет Александра Вучића и Мила Ђукановића у Тирани У децембру 2020. дан уочи велике литије у Никшићу. Јасно је било на чијој је Вучић страни. Све учесталија је идеја да Срби У ЦГ своја права требају тражити у Београду. Али, Србима у Црној Гори отаџбина није Србија, него Црна Гора.
Ако се већ у некој неразумљивој правној неопходности такав уговор мора сачинити онда Темељни уговор мора бити унутар црногорско питање и Црна Гора такав уговор треба потписати са самом собом, односно са Митрополијом црногорско-приморском која је у самом темељу државе Црне Горе. Онда би тај уговор и оправдао свој назив. Док год се инсистира да се уговор потписује са другом државом, не може се заобићи закључак да су највиши представници Срба у Црној Гори у Београду. Не смије бити, нити је тако. На другој страни, Београдска патријаршија врло лако одустаје од својих Светиња, вјерника и њихове поднесене жртве за вјеру, од своје духовне историје у – Македонији.
Весели се Српски роде
Претходно наведени примјери говоре о ћорсокацима глобализације, црнохуморним случајевима историјских игранки, али ни један примјер не може се поредити са примјером удруженог дејства глобалног и трибалног у циљу разградње националног као у Србији. Док су у другим државама носиоци глобализма односно трибализма у садејству, припадници различитих политичких групација, у Србији исти политичари – међу којима преданошћу и уживљеношћу у улогу далеко испред свих предсједник државе Александар Вучић – спроводе истодобно и политику глобалног и усклике трибалног. Глобално је притом оно оперативно, спроведено, потписано, донешено у виду разних закона и аката, званично, у правилу на штету основних државних интереса. Трибално је декларативно, анестетски, фигуративно, фолклорно – лажно.
Основна карактеристика трибалног као преднационалног стања је изостанак културног и духовног кода подлежећег разумјевању стварности и сврсиходном чињењу и остварењу националних планова. Изостанак стандарда и колективног мјерила значи изостанак сагласја индивидуе са заједничким интересом. Тако се најлакше објашњава корупција, крађа и присвајање јавних добара. Укидање културног обрасца који подсјећа на важност етоса, опомиње као колективно искуство и памћење, укидање је националног бића. Срби нису угрожени бијелом кугом, расељавањем, ратовима и болестима – основна опасност за Србе је да престану бити Срби. На онај начин како је српско име конституисано кроз историју. Тренутак је пресудан, иако се не ближе избори или неке заказане демонстрације. Спас нације је у рукама културних радника. Учитеља, свештеника, писаца, професора, научника, студената… Да мисле српски.
Да ли је преостао неки интелектуалац који није уцјењен радним мјестом,парохијом, катедром или стипендијом да ћути кад мора да проговори, да дигне главу за истину. Да ли је рђав знак да велика и историјска питања која се тичу српског народа пролазе без масовних јавних иступа интелектуалаца, студентских протеста, молебана у црквама, литија, осим ових Вучићевих.
Преднационалном, односно трибалном отворен је пут. У Отворени Балкан. Филијала глобалног. Европска Унија иако политичко крило НАТО пакта, иако поражена у свим великим превирањима остаје заједница Народа. Племена у Отворени Балкан. Онда макар да останемо Народ. Нација је самодовољна, усамљено племе је изгубљено.
А ти…
Александар Тутуш
