Табу тема: парализа сна
8. јануар, 2024.
Пјесник, политичар или забављач?
8. јануар, 2024.
Прикажи све

Борис Беговић о књизи „Шестојануарска диктатура – узроци и последице“: Kао јелени у живом блату

NIN / Oliver Bunić

Kњига „Шестојануарска диктатура: узроци и последице“ (Академска књига, Нови Сад, 2023) изузетно је добро осмишљена: прву трећину од њених 366 страница чини богата и уравнотежена уводна студија Слободана Самарџића, другу трећину чини збирка од 22 документа, сваки беспоговорно важан за тему књиге, почев од Kрфске декларације из 1917. до Споразума Цветковић-Мачек из 1939, а трећу сачињава 27 ауторских текстова, хронолошки устројених и безусловно релевантних за сагледавање времена које књига обрађује, почев од прилога Анте Трумбића, написаног непосредно по обнародовању Kрфске декларације, закључно са текстом Слободана Јовановића о уставним питањима објављеног у доба у коме је Француска већ склопила примирје.

NIN / Oliver Bunić

Међу ауторима се, поред Слободана Јовановића, налазе и виђене интелектуалне величине, попут Милоша Црњанског, Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Тасића, Владимира Ћоровића и Лазара Марковића, али и политички релевантни аутори, попут Стјепана Радића и Влатка Мачека. Све је то више него довољно читаоцу да стекне целовиту и уравнотежену слику не само о Шестојануарској диктатури, него и о историји прве Југославије.

За Слободана Самарџића је Шестојануарска диктатура била централни догађај прве Југославије, па стога није следио хронолошки ред догађаја, већ је први део уводне студије посветио увођењу диктатуре, њеним основним карактеристикама и начину на који је она, макар формално, завршена. Други део уводне студије бави се узроцима Шестојануарске диктатуре, у основи политичком историјом земље до 6. јануара 1929, док је њен трећи део усредређен на последице диктатуре, што се своди на историју завршног периода прве Југославије, од новог, „дарованог“ Устава из 1931. до Уредбе о Бановини Хрватској, којом се успоставља тај цорпус сепаратум унутар дотад јединствене државе.

„Kао јелени у живо блато“

Аутор уводне студије не посматра диктатуру као нешто само по себи лоше – не приступа јој са позиције демократског пуританца – већ сагледава контекст у коме је она уведена, циљеве које је монарх, њен утемељивач, диктатуром желео да постигне и анализира њене резултате. Тек се онда препушта вредносној оцени Шестојануарске диктатуре.

Што се њених узрока тиче, Самарџић указује на постојање неизбежне супротстављености српских и хрватских политичких интереса, произашлих из удаљених политичких преференција бирача, различите политичке и не само политичке културе два народа и посебности њихове политичке историје. Ту супротстављеност он назива односом инхерентне антиномије, а у таквим условима компромис је – недостижан. Не само да услед тога држава није била стабилна, него, према мишљењу аутора уводне студије, није била ни одржива. У такву државу је српска политичка елита увела свој народ! Читаоцу се намеће поређење – „као јелени у живо блато“. Ипак, горе је то него Радићеве „гуске које срљају у маглу“.

NIN / Oliver Bunić

NIN / Oliver Bunić

Дакле, фундаментални проблем је настао формирањем заједничке државе југославенских народа. Изузетно је битно то што аутор смиреним, незапаљивим језиком указује на то да су наведене фундаменталне политичке разлике потпуно легитимне – нису Хрвати покварени, а Срби зли, или обрнуто. Проблем тих инхерентно различитих приступа само је појачан „сенком легитимности“ процеса доношења Видовданског устава. Понеки читалац, попут аутора овог приказа, радије би то назвао црном рупом легитимности.

Књига „Шестојануарска диктатура: узроци и последице“ (Академска књига, Нови Сад, 2023) изузетно је добро осмишљена: прву трећину од њених 366 страница чини богата и уравнотежена уводна студија Слободана Самарџића, другу трећину чини збирка од 22 документа, сваки беспоговорно важан за тему књиге, почев од Крфске декларације из 1917. до Споразума Цветковић-Мачек из 1939, а трећу сачињава 27 ауторских текстова, хронолошки устројених и безусловно релевантних за сагледавање времена које књига обрађује, почев од прилога Анте Трумбића, написаног непосредно по обнародовању Крфске декларације, закључно са текстом Слободана Јовановића о уставним питањима објављеног у доба у коме је Француска већ склопила примирје.

Међу ауторима се, поред Слободана Јовановића, налазе и виђене интелектуалне величине, попут Милоша Црњанског, Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Тасића, Владимира Ћоровића и Лазара Марковића, али и политички релевантни аутори, попут Стјепана Радића и Влатка Мачека. Све је то више него довољно читаоцу да стекне целовиту и уравнотежену слику не само о Шестојануарској диктатури, него и о историји прве Југославије.

За Слободана Самарџића је Шестојануарска диктатура била централни догађај прве Југославије, па стога није следио хронолошки ред догађаја, већ је први део уводне студије посветио увођењу диктатуре, њеним основним карактеристикама и начину на који је она, макар формално, завршена. Други део уводне студије бави се узроцима Шестојануарске диктатуре, у основи политичком историјом земље до 6. јануара 1929, док је њен трећи део усредређен на последице диктатуре, што се своди на историју завршног периода прве Југославије, од новог, „дарованог“ Устава из 1931. до Уредбе о Бановини Хрватској, којом се успоставља тај цорпус сепаратум унутар дотад јединствене државе.

Аутор уводне студије не посматра диктатуру као нешто само по себи лоше – не приступа јој са позиције демократског пуританца – већ сагледава контекст у коме је она уведена, циљеве које је монарх, њен утемељивач, диктатуром желео да постигне и анализира њене резултате. Тек се онда препушта вредносној оцени Шестојануарске диктатуре.

Што се њених узрока тиче, Самарџић указује на постојање неизбежне супротстављености српских и хрватских политичких интереса, произашлих из удаљених политичких преференција бирача, различите политичке и не само политичке културе два народа и посебности њихове политичке историје. Ту супротстављеност он назива односом инхерентне антиномије, а у таквим условима компромис је – недостижан. Не само да услед тога држава није била стабилна, него, према мишљењу аутора уводне студије, није била ни одржива. У такву државу је српска политичка елита увела свој народ! Читаоцу се намеће поређење – „као јелени у живо блато“. Ипак, горе је то него Радићеве „гуске које срљају у маглу“.

Дакле, фундаментални проблем је настао формирањем заједничке државе југославенских народа. Изузетно је битно то што аутор смиреним, незапаљивим језиком указује на то да су наведене фундаменталне политичке разлике потпуно легитимне – нису Хрвати покварени, а Срби зли, или обрнуто. Проблем тих инхерентно различитих приступа само је појачан „сенком легитимности“ процеса доношења Видовданског устава. Понеки читалац, попут аутора овог приказа, радије би то назвао црном рупом легитимности.

Краљ Александар И је, после разматрања – никада нећемо сазнати колико озбиљног – идеје „ампутације“ Хрватске и Словеније, и накнадног успостављања проширене Србије, њеним издвајањем из Југославије у коју је усплахирено, у галопу ујахао 1918, одлучио да неће да призна своју грешку, него ће заједничку државу, на ивици расула, да ојача диктатуром и идеологијом југословенства, прикривено се надајући да ће постићи споразум са Хрватима. А све ће то да крунише „даривањем“ – баш демократска процедура – новог устава, који ће, сасвим неочекивано, увећати монархова овлашћења.

„И пут у пакао поплочан је добрим намерама“

Диктатура, међутим, како наводи аутор, није решила основни проблем због кога је уведена – проблем српско-хрватских односа. Не само то, него је, уверљиво показује аутор уводне студије, променила политичку констелацију у земљи. Док су у првој деценији прве Југославије српске политичке партије биле у политичкој офанзиви, док су се активно бавиле политиком, доживљавајући прву Југославију као своју земљу, диктатура је зауставила њихов замах и омогућила хрватској политичкој елити, која је Југославију доживела само као средство за успостављање хрватске државности са што мање стега, да преузме иницијативу и то, пре свега, директним контактима са двором.

Од тада, диктатуром ослабљена српска политичка елита, констатује се у уводној студији, углавном реагује на хрватске политичке потезе. Мало је вероватно да је циљ краља Александра И био да поткопа српску политичку елиту, али, као што се безброј пута показало, и пут у пакао је поплочан добрим намерама.

Што се карактера саме диктатуре тиче, Самарџић јасно поставља ствари. Реч је о диктатури – вршењу власти без ограничења – а не о личној власти, еуфемизму којем су склони поједини историчари, али никако није у питању тоталитарна диктатура, будући да власт није утицала на приватне животе појединаца.

Стога, недвосмислено се показује, придев „војно-фашистичка“ (диктатура), толико омиљен у комунистичкој пропаганди друге Југославије, једноставно није утемељен у чињеницама – нити је војска била укључена, нити је ова диктатура била тоталитарна. Читалац процењује да је вероватно била најсличнија пољској међуратној диктатури Јозефа Пилсудског и његовом покушају да се избори са нарушеном кохезијом тадашње Пољске.

Иако аутор уопште није писао о политичкој личности краља Александра И, читаоцу нуди обиље материјала да о тадашњем монарху донесе сопствене закључке. Реч је о амбициозном човеку који је желео истакнуту политичку улогу, који се непрестано и неопрезно мешао у дневни политички живот (стварајући додатну нестабилност), али је избегавао политичку одговорност. Уз то, због своје политичке кратковидости, лоше је процењивао стање ствари и опције које му стоје на располагању. Читаоца фасцинира краљева амбиција да, уместо прекаљених српских политичара, он лично разрешава најзначајнији спор прве Југославије – српско-хрватски сукоб.

Када је у Скупштини убијеног Стјепана Радића, као неспорног политичког челника Хрвата, наследио Влатко Мачек, краљ је преко посредника (Ивана Шубашића) затвореном Мачеку поручио да ће га „пустити из затвора“ и „лично преговарати с њим“. Није стигао, ово друго. Тај приступ је, међутим, преузео и продубио кнез Павле, први човек Намесништва, анемична појава фундаментално незаинтересована за политику, што је и довело до споразума којим је наводно решено хрватско питање. То, међутим, није био српско-хрватски споразум, него споразум хрватске политичке елите са двором.

Књига нуди и сведочанство о успаваној српској политичкој и интелектуалној елити за коју је уједињење 1918. било, речима Љубодрага Димића, „крај историје“. Њихово југословенство копни после диктатуре и почиње да јача мисао о томе да Југославија није решење српског питања, него само државни провизоријум који је поприште сукобљавања два непомирљива национална интереса – хрватског и српског. Јасно је то исказао Милош Црњански својим – српским становиштем.

А платформу за сучељавање та два интереса почео је да ствара Српски културни клуб. Но, ствари су већ отишле предалеко. Између осталог и због, Шестојануарском диктатуром проширене и продубљене улоге двора, што је и довело до октроисаног решења хрватског питања – Бановине Хрватске. До проглашења Независне Државе Хрватске, додуше у измењеним политичким и војним околностима, преостала су још само 562 дана.

Ова књига је добро осмишљена, језгровита, садржајна, уравнотежена и лепо сачињена историја прве Југославије. Уз закључке који су релевантни и за српску данашњицу. Ваља је прочитати.

Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, у пензији

Извор: nin.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *