Пише: Гидеон Леви
Ко је први назвао рат глупим? Ко је написао да када топови грме, музе не само да ћуте, већ би требало да се стиде? Било је питање времена, али оно што се ове недеље дешава у јавном дискурсу у Израелу пробило је свако дно.
Победнички албуми и песме о војничкој слави из 1967. сад делују као добра стара времена. „Насер чека Рабина, ај, ај, ај“ звучи суптилно у поређењу са данашњим смећем. Ко би помислио да ћемо се са носталгијом сећати стихова „О Шарм ел-Шеик, опет ти се враћамо“. Данас је то: „Коначно да живимо слободно, коначно да дишемо, Израел је слободан, Иран је слободан, сви чују лава који риче, алелуја ваздухопловству, алелуја војсци… Ви сте наш велики понос“ (текст: Пнина Розенблум).
Али нису то само песме, већ читав јавни и медијски дискурс. Да је ултра националистички, на то смо већ навикли; милитаризован, то је такође нормално. Све је постројено удесно, нема места за сумњу, за опозицију, за питања нити за било шта друго осим поштовања и хвале за Израелске одбрамбене снаге – али и то је типична одлика ратних времена. Тишина, пуца се. Само патриотизам по ТВ и радио студијима и на друштвеним мрежама. Оно што је овога пута другачије је ниво дискурса или, боље рећи, његов несхватљиво низак ниво – никада није био тако испразан, баналан и глуп до бесвести.
Бивши фудбалер наступа као мудрац, припадник војне полиције као морална величина. Сваки персијски Јеврејин је експерт. Међу марионетама које називамо војним дописницима, и њиховим колегама из редакција за међународну политику, које су се такође придружиле хору, појавио се нови кадар аналитичара, врста која никада раније није у тој мери освајала етар и дигиталне медије својим ексклузивама. Имамо баражно испирање мозга какво овде раније није виђено. Тако то бива после две и по године без правог новинарства, без макар минималног извештавања о рату у Гази.
Нећете наћи ниједан глас разума, некога ко има шта да каже, ко заправо нешто зна. За празник Пурим који се слави маскенбалима, медијска личност Аври Гилад изиграва војног пилота, дечји забављач Јувал Шем Тов пева на фарсију. Сви пуцају од ликовања, нејасно је зашто. Можда ће се све завршити у сузама. Неприхватљиво је чак и помињати ту могућност. Оргија убијања је у пуном јеку, сваки погодак је разлог за славље.
У студију водитеља Шарона Гала трешти забава: продаја израелског оружја достиже нове висине и сви се тресу од узбуђења. „Фабричке линије по читавој Индији… Освојили смо Индију… Потребна нам је милијарда Индијаца за нашу производњу.“ Какав ће нам врли нови свет пружити овај рат. Није реч само о откупу земље1 већ и о новцу, много новца.
Подбадање на рат не зна за границе. Када један демонстрант пројури испред камере то је национални скандал који захтева строгу казну. Када израелски насељеник убије двојицу палестинских сељака то је досадно. Мала европска донација организацији за људска права приказује се као страно мешање у државне послове. Покушај свргавања режима у страној земљи бомбардовањем проглашава се за легитиман демократски чин. Докле тако?
Сваки очајнички покушај да се чује макар један разуман глас осуђен је на пропаст. Док се по светским медијима воде дискусије о рату, овде има места само за глупост и незнање. Док тамо причају шта се стварно дешава у Ирану и Либану, овде се извештава са венчања на паркингу – бескрајна глупост је главна поента, без икакве расправе. Тако се глупост маса шири попут радиоактивног облака, уништавајући све пред собом.
Може и горе. Погледајте „духовну саветницу“ америчког председника Доналда Трампа, која је именована за шефицу његове „верске службе у Белој кући“. Ево шта каже јеванђелисткиња светог рата: „Чујем звук победе. Чујем вику и певање. Чујем звук победе. Господ каже да је учињено. Чујем победу! Победа! Победа!“, вришти она у екстази. Ускоро ће тако бити и овде.
Извор: Haaretz
Превод: Милица Јовановић/Пешчаник
