Piše: Gideon Levi
Čak i pre nego što je ijedan Izraelac, osim Raviva Drakera, pogledao film „NAZA“, njegov doprinos izraelskoj javnoj raspravi već je ogroman. Režiseri Rejčel Šor i Juval Abraham izazvali su histeriju. A ta histerija je najbolja stvar koja se dogodila izraelskom društvu od 7. oktobra 2023. godine.
Prvi put su Izraelci šokirani nečim što nije ni premijer Benjamin Netanjahu, ni taoci. Prvi put su besni, šokirani, van sebe zbog buke koja dopire iz Pojasa Gaze. A duboko u sebi znaju zašto.
Ovaj talas histerije, kakav Izrael još nije video, takođe otkriva pravo lice gotovo čitavog društva. A šta bismo više mogli da tražimo od dokumentarnog filma, pogotovo pre nego što je uopšte prikazan?
Ova histerija otkriva nešto što je godinama bilo skriveno, a sada je odjednom izbilo na površinu. Posle godina potiskivanja, poricanja i laži, apatije i ravnodušnosti, gnoj je potekao iz rane u snažnom mlazu. To je zdrav proces, čak i ako ima ružne manifestacije.
Izrael je prodrman iz svog bolesnog spokoja. Odjednom govori o Gazi, umesto samo o cenama avionskih karata za inostranstvo.
Film „NAZA“ je poništio odvojenost Izraelaca od stvarnosti. To je bilo predvidivo, posle godina privida da ništa ne može da uzdrma Izraelce. Ali intenzitet reakcije pokazuje koliko je apsces veliki.
Divljački gnev usmeren ka Šor i Abrahamu pokazuje da su oni uspeli da dopru do samog središta upalnog procesa. A to boli. Intenzitet reakcije pokazuje da Izraelci osećaju da im nešto gori pod nogama. Svako ko se tako bezumno buni razume da je nešto pošlo veoma po zlu. Društvo uvereno u sopstvenu pravednost ne reaguje tako na jedan film.
Ova oluja bi vrlo lako mogla da se stiša, ali njen intenzitet bi takođe mogao da najavi i prekretnicu. Pošto linčujemo autore filma na gradskom trgu, možda će neko shvatiti da je ovo bio poslednji, očajnički pokušaj da se izbegne, uguši i potisne istina.
Ali ta istina će nastaviti da progoni Izrael zauvek, jer je nemoguće pobeći od odgovornosti za genocid. Pitajte Turke o tome. Ova krivica nas nikada neće ostaviti na miru. To je naša večna sramota.
Film „NAZA“ je dao još jedan važan doprinos: skinuo je sve maske. Od sada više nema ni levice ni desnice, ni prosvećenih ni zatucanih, ni humanista ni varvara. Gotovo kao jedan, Izraelci su nasrnuli na ovaj film i time pokazali svoja prava lica.
Rasistički novinari stali su rame uz rame s onima koji se smatraju liberalima, nacionalistički političari ujedinjeni s onima koji se smatraju demokratama. Svi zajedno u istom makartističkom horu.
Na kraju krajeva, koja je razlika između izjave desničarskog novinara Avrija Gilada da je „NAZA“ akronim za hebrejske reči „zlonamerna antisemitska šteta“ i ružnog, odvratnog poricanja centrističkog novinara Jarona Avrahama da je u bilo kakvom srodstvu s Jualom Abrahamom (čije se prezime na hebrejskom piše isto)?
Koja je razlika između izjave desničarskog novinara Amita Segala da su autori filma „pristalice Hamasove propagandne kancelarije“ i učene „metodološke“ kritike koju su izneli kolumnisti Haaretza Draker i Uri Misgav, koji svim silama izbegavaju da se suoče sa glavnom poentom ovog filma?
„Gde je kontekst?“, pitaju licemerni kritičari, koji se nikada ne bi usudili da pomenu palestinski kontekst napada 7. oktobra. „Gde su dokazi?“, pitaju ljudi koji znaju da su najvažnije istraživačke priče u istoriji – recimo, Votergejt i Pentagonski papiri – bile zasnovane na anonimnim svedočenjima. A iznad svega, gde su njihovi sopstveni istraživački tekstovi o Gazi?
Oni znaju da je „NAZA“ istina. Ali žele imena vojnika koji su intervjuisani kako bi i oni mogli da budu obešeni na gradskom trgu, zajedno sa rediteljima filma.
Nema razlike ni između izjave fašističkog opozicionog političara Avigdora Libermana da su oni „mrzitelji Izraela koji sebe nazivaju ’filmskim stvaraocima’“, grotesknog poziva neupućenog ministra kulture Mikija Zohara da im se oduzme državljanstvo i kukavičkog „osuđujem“ progresivnog političara Jaira Golana.
Razlike su u pakovanju. Ali sadržaj je isti, i u svim ovim slučajevima makartizam je zastrašujuće prisutan.
Šor, Abraham i ti hrabri vojnici prekinuli su ćutanje. Zaslužuju veliko poštovanje u Izraelu i dobiće ga – ali tek na stranicama budućih istorijskih knjiga.
Izvor: Haaretz
Prevod: Luna Đorđević/Peščanik
