Пише: Гидеон Леви
Чак и пре него што је иједан Израелац, осим Равива Дракера, погледао филм „НАЗА“, његов допринос израелској јавној расправи већ је огроман. Режисери Рејчел Шор и Јувал Абрахам изазвали су хистерију. А та хистерија је најбоља ствар која се догодила израелском друштву од 7. октобра 2023. године.
Први пут су Израелци шокирани нечим што није ни премијер Бењамин Нетањаху, ни таоци. Први пут су бесни, шокирани, ван себе због буке која допире из Појаса Газе. А дубоко у себи знају зашто.
Овај талас хистерије, какав Израел још није видео, такође открива право лице готово читавог друштва. А шта бисмо више могли да тражимо од документарног филма, поготово пре него што је уопште приказан?
Ова хистерија открива нешто што је годинама било скривено, а сада је одједном избило на површину. После година потискивања, порицања и лажи, апатије и равнодушности, гној је потекао из ране у снажном млазу. То је здрав процес, чак и ако има ружне манифестације.
Израел је продрман из свог болесног спокоја. Одједном говори о Гази, уместо само о ценама авионских карата за иностранство.
Филм „НАЗА“ је поништио одвојеност Израелаца од стварности. То је било предвидиво, после година привида да ништа не може да уздрма Израелце. Али интензитет реакције показује колико је апсцес велики.
Дивљачки гнев усмерен ка Шор и Абрахаму показује да су они успели да допру до самог средишта упалног процеса. А то боли. Интензитет реакције показује да Израелци осећају да им нешто гори под ногама. Свако ко се тако безумно буни разуме да је нешто пошло веома по злу. Друштво уверено у сопствену праведност не реагује тако на један филм.
Ова олуја би врло лако могла да се стиша, али њен интензитет би такође могао да најави и прекретницу. Пошто линчујемо ауторе филма на градском тргу, можда ће неко схватити да је ово био последњи, очајнички покушај да се избегне, угуши и потисне истина.
Али та истина ће наставити да прогони Израел заувек, јер је немогуће побећи од одговорности за геноцид. Питајте Турке о томе. Ова кривица нас никада неће оставити на миру. То је наша вечна срамота.
Филм „НАЗА“ је дао још један важан допринос: скинуо је све маске. Од сада више нема ни левице ни деснице, ни просвећених ни затуцаних, ни хуманиста ни варвара. Готово као један, Израелци су насрнули на овај филм и тиме показали своја права лица.
Расистички новинари стали су раме уз раме с онима који се сматрају либералима, националистички политичари уједињени с онима који се сматрају демократама. Сви заједно у истом макартистичком хору.
На крају крајева, која је разлика између изјаве десничарског новинара Аврија Гилада да је „НАЗА“ акроним за хебрејске речи „злонамерна антисемитска штета“ и ружног, одвратног порицања центристичког новинара Јарона Аврахама да је у било каквом сродству с Јуалом Абрахамом (чије се презиме на хебрејском пише исто)?
Која је разлика између изјаве десничарског новинара Амита Сегала да су аутори филма „присталице Хамасове пропагандне канцеларије“ и учене „методолошке“ критике коју су изнели колумнисти Хааретза Дракер и Ури Мисгав, који свим силама избегавају да се суоче са главном поентом овог филма?
„Где је контекст?“, питају лицемерни критичари, који се никада не би усудили да помену палестински контекст напада 7. октобра. „Где су докази?“, питају људи који знају да су најважније истраживачке приче у историји – рецимо, Вотергејт и Пентагонски папири – биле засноване на анонимним сведочењима. А изнад свега, где су њихови сопствени истраживачки текстови о Гази?
Они знају да је „НАЗА“ истина. Али желе имена војника који су интервјуисани како би и они могли да буду обешени на градском тргу, заједно са редитељима филма.
Нема разлике ни између изјаве фашистичког опозиционог политичара Авигдора Либермана да су они „мрзитељи Израела који себе називају ’филмским ствараоцима’“, гротескног позива неупућеног министра културе Микија Зохара да им се одузме држављанство и кукавичког „осуђујем“ прогресивног политичара Јаира Голана.
Разлике су у паковању. Али садржај је исти, и у свим овим случајевима макартизам је застрашујуће присутан.
Шор, Абрахам и ти храбри војници прекинули су ћутање. Заслужују велико поштовање у Израелу и добиће га – али тек на страницама будућих историјских књига.
Извор: Haaretz
Превод: Луна Ђорђевић/Пешчаник
