Пише: Гидеон Леви
На крају овог бесмисленог рата указао се трачак наде. То је лудина нада, јер већина ратова се завршава катастрофом, али она је ипак ту. У доба очаја и то је довољно. Овај рат би могао довести до судбоносног преокрета односа између Сједињених Држава и Израела. Шта је било, било је. Док се грађани Израела поносе сарадњом две земље и њихових пилота на небу изнад Техерана, већ се навлаче тамни облаци.
Што је неуспех рата очигледнији и што је јасније да Америка нема појма како да се извуче из невоље у коју се увалила, то ће бруталнија бити потрага за кривцима. Она ће извесно бити једнострана. Америка ће сву кривицу свалити на Израел, што би могло покренути домино ефекат у земљама које једва чекају пуцање веза између Израела и САД-а. Када престану ратна дејства, Израел би се могао наћи у новој улози некакве локалне Северне Кореје, изоловане, изопштене земље, лишене америчке подршке без које не може да опстане.
Одавно је требало уклонити нездраве темеље односа Сједињених Држава и Израела. Заједнички интерес је основна веза између њих. Подела улога је с временом постала тако замагљена да више није јасно која од две земље је суперсила. Израел је радио шта год је хтео, а огромна помоћ притицала је без икаквог условљавања.
У време Мистер Америке, то јест Бењамина Нетањахуа, који се усудио да пркоси Сједињеним Државама више од било ког свог претходника, ти односи су попримили чудовишне размере. Израелски премијер је поткопавао америчке председнике, на пример Барака Обаму, а његова земља због тога није трпела никакве последице. Насељавање, анексија, криминални ратови у Гази и Либану, погроми, апартхејд, геноцид – Сједињене Државе су све то осуђивале, али су настављале да плаћају; противиле су се, али су много пута употребиле право вета у Уједињеним нацијама у корист Израела; прекоревале су, али ваздушни мост са транспортима оружја и муниције није престајао да ради.
У страху од Сједињених Држава, Европа није смела ни да писне нити да ишта предузме чак ни после рата у Гази. Сад само чека прилику да се разрачуна са Израелом, баш као и велики делови америчког јавног мњења, међу којима су и неке јеврејске заједнице. Свима је дозлогрдио овакав Израел, који упорно игнорише међународну заједницу и не обазире се на међународно право и све већи јаз између расположења јавности и влада у већини земаља света.
Рат у Ирану би могао бити прекретница. Обе америчке партије само чекају да се напрслина претвори у пукотину. Доналд Трамп ће први потражити жртвеног јарца. На његов миг уследиће поплава оптужби која би могла бити разорна, али би можда гурнула Израел у позитивном смеру.
Пресецање безусловне везе између Сједињених Држава и Израела можда је једина нада за Израел, под условом да то буде праћено дубоким променама у израелској политици. Те промене се неће догодити саме од себе. Израел се неће једног јутра пробудити и закључити да мора да прекине окупацију, апартхејд и бескрајне ратове и да мора да слуша савете света. Такву промену може изазвати само прекидање веза са Сједињеним Државама. Али онда се може десити да се са глобалном прљавом водом избаци и дете – које је додуше одавно порасло.
Тешко је замислити како би Израел могао да маневрише без Америке. Лапрдала с деснице, која верују да Израелу није потребна Америка, мораће да се суоче са стварношћу. Наједном више бити ни оружја ни новца ни вета у Савету безбедности УН-а. Шта онда? Да ли ће нас заштитити предводница насељеника Данијела Вајс? Да ли ће министар националне безбедности Итамар Бен Гвир спречити доношење резолуције УН-а? Да ли ће колоне насељеничких џипова кренути на Техеран?
Тај дан је ближи него што мисле учесници израелске параде лудила. Ускоро ће бити стављени пред избор: Израел ће се променити или га неће бити.
Извор: Пешчаник
