Piše: Bogdan Petrović
Novosadska tragedija pokazala je svu dubinu društvene i političke krize u kojoj se naša zemlja nalazi. Vlast se pokazala u najgorem mogućem svetlu: prvo su krenuli sa očiglednim lažima da nadstrešnica koja je pala i uzrokovala pogibiju tolikih ljudi nije rekonstruisana, pa se nastavilo sa farsičnom ostavkom Gorana Vesića uz reči, praćene suzama, da on nema ni trunku odgovornosti za tragediju (što je u najmanju ruku neukusno), pa sve do činjenice da premijer tri nedelje ne dostavlja Narodnoj skupštini ostavku i time odlaže njegovo uklanjanje iz Vlade. Vesić, umesto da u nedeljama koje su prethodile hapšenju bude razrešen uz odgovarajuću raspravu u parlamentu, biva uhapšen, pa je Vlada naknadno morala vanredno da zaseda kako bi mogao da mu bude određen pritvor. Toj farsi ne vidi se kraj: jedan od dva udarna Vučićeva tabloida svim snagama brani Vesića, uz vest da on štrajkuje glađu i da ništa nije jeo od srede u 16h (a inače je priveden tek u četvrtak ujutru), uz najavu da će uskoro početi i da odbija da uzima vodu, dok drugi tabloid, koga kontroliše osoba iz vrha vlasti koja je u sukobu sa Vesićem, površno prati ceo slučaj.
Predsednik Vučić je posle tragedije, više nego neukusno, nekoliko puta „otkrio“ da ga najviše zabrinjava mogućnost da više niko od odgovornih inženjera, projektanata i ne samo njih, neće hteti ništa da potpiše i da to preti da zaustavi sve projekte, uključujući i famozni „EXPO 27“. Takve izjave mogle bi slobodno da uđu u anale političkog beščašća: predsednika svih građana pre svega bi trebalo da brine mogućnost da se slična tragedija ne ponovi, posebno imajući u vidu da vrlo dobro zna koliko se u Srbiji gradi kapitalnih objekata mimo poštovanja svih neophodnih procedura. Ta „briga“ je potpuno izmišljena: nema nikakve dileme da će se i dalje potpisivati projektno-tehnička dokumentacija ukoliko se postupa po propisima i poštuju svi standardi struke. Ovde se radi o nečemu drugom, pre svega o velikom nepoštovanju procedura radi što bržeg izvođenja radova, kao i o sveprisutnoj korupciji koja je posebno izražena u velikim državnim infrastrukturnim projektima.
Koliko je predsednik daleko od realnosti odlično ilustruju njegova oglašavanja na Instagramu, gde se u jednom trenutku pohvalio da je obišao gradilište pruge koja se pravi ka budućem Nacionalnom stadionu, uz napomenu da je sprečio da dve firme „odu sa projekta“. Tu se postavljaju dva pitanja: prvo, zašto bi iko „otišao“ sa projekta, ukoliko radi po pravilima struke i na osnovu ugovora, jer to povlači tužbe države protiv tih firmi uz potencijalnu veliku naknadu štete, i drugo, mnogo važnije, da li je to ikome u ovom trenutku bitno, naravno osim njemu i njegovim satrapima?
U beznađu u kome smo se našli, ni opozicija se nije dobro pokazala. Skupovi opozicije koje su pokušali da organizuju posle masovnog (ali spontanog) skupa u Novom Sadu bili su relativno slabo posećeni. Još gori utisak ostavilo je „dezertiranje“ poslanika opozicije, najviše iz Stranke slobode i pravde i formiranje novih „opozicionih“ poslaničkih klubova. Prozapadne opozicione stranke su i dalje u lošim odnosima koji su posledica neuspelog delimičnog bojkota lokalnih izbora, dok su nacionalno orijentisane snage potpuno razbijene.
Besprizorna, korumpirana i nesposobna vlast uz ovako slabu opoziciju očigledno samo može da indukuje nove krize gde će gubitnici po pravilu biti svi građani. Nije zato ni čudo da u društvu vladaju velika apatija i beznađe. Ne bi bilo veliko iznenađenje ni da Vučić, ukoliko se oseti ugroženim, krene u nove izbore tokom sledeće godine, u očekivanju da će tako povratiti dobrano oslabljen legitimitet. Veliko je pitanje da li je to više moguće, iako je do sada „palilo“: kriza u društvu je veoma duboka i tu nikakvi izbori ne mogu da pomognu Vučiću niti će novosadske žrtve biti tako lako zaboravljene.
Izvor: Nova Ekonomija
