Пише: Ендрју Корибко
Привођење Калина Ђорђескуа у среду, 26. фебруара, изазвало је прави шок у јавности. Он је био привремено задржан и оптужен по шест тачака, док се спремао да поднесе пријаву за кандидатуру на новим изборима који ће се одржати у мају месецу. Паралелно са његовим привођењем одвијала се полицијска рација против неких од његових најближих присталица.
Први круг избора одржан прошлог децембра поништен је на основу тога што је неименовани „државни актер“ промовисао Ђорђескуову кандидатуру на ТикТоку. Ипак, касније је откривено да је кампања била само неуспео маркетиншки трик друге (притом владајуће, прим. прев.) странке. Избор Калина Ђорђескуа могао је да доведе у питање планове америчке „дубоке државе“ за ескалацију против Русије.
Услед оваког развоја догађаја, потпредседник САД Џеј Ди Венс, оштро је осудио румунску власт као антидемократску. На дешавања од среде се надовезао и Илон Маск ретвитовањем видеа у коме Мајк Бенз објашњава зашто Румунија интересује „дубоку државу“.
Бенз је навео како је Румунија прихватила да се на њеној територији гради највећа ваздушна НАТО база у Европи и да је одиграла кључну улогу у тајном преносу пакистанске војне опреме у Украјину. Осим тога, важну ставку представља и тзв. „Молдавски ауто-пут“ јер се његовом изградњом комплетира последњи део коридора који се протеже од медитеранских пристаништа у Грчкој до запада Украјине.
Идеолошки рат
Међутим, оно што се дешава у тој земљи није само питање геополитике. Идеологија је, без сумње, подједнако значајна. Румунија је, напросто, већ деценијама под контролом либерално-глобалистичких снага, које користе њену политичку дисфункционалност и ендемску корупцију како би континуирано постављале своје омиљене кандидате на власт.
Појава Ђорђескуа представља једну обећавајућу прилику за популистичко-националистичку револуцију, која би коначно могла да реши горепоменуте системске изазове и на тај начин обнови суверенитет Румуније. Његово реферисање на историју, религију и националне интересе се „добро прима“ код многих Румуна.
Ђорђеску се стога може описати као „румунски Трамп“. Али обојица заправо само користе популистичко-националистички дух времена који се шири Западом већ годинама и који представља реакцију на социјално-политичке и економске ексцесе либерално-глобалистичких елита.
Он је самосталан човек, као и Трамп, и обојица, на неки начин, представљају тренд. Као и сви револуционари (или контрареволуционари, с обзиром да се ради о враћању моћи која је одузета народу) они се суочавају са великим отпором. Трампу је требало више од осам година да неутралише субверзивне планове „дубоке државе“. Стога не изненађује што се Ђорђеску, који тек почиње политичку каријеру, сусреће са различитим тешкоћама.
Трамп је био пионир у тој борби, док Ђорђеску корача његовим стопама, па је могуће да му амерички председник пружи руку помоћи како би значајно убрзао време потребно да неутралише планове румунске „дубоке државе“. И ту долазимо до значаја тренутне борбе између САД и ЕУ.
Венсов говор у Минхену потврдио је Путинову прогнозу из 2022. године о политичким променама у Европи и јасно показао да САД стоје на страни свих популистичко-националистичких покрета на континенту.
Румунски епицентар
Последњи покушај румунске „дубоке државе“ да сруши Ђорђескуа у суштини представља бацање рукавице у лице администрацији Трампа од стране њених либерално-глобалистичких противника у Бриселу, који у потпуности подржавају званични Букурешт. Они желе да тестирају да ли ће САД било шта предузети као одговор на овај преврат ЕУ у Румунији.
Дешавања у овој балканској земљи представљају отварање још једног фронта у Новом хладном рату, иако овог пута идеолошког, између либералних глобалиста и популистичких националиста. Занимљиво је да су у томе фронту савезници у НАТО окренути једни против других; САД и ЕУ заузимају супротне стране.
На Трамповој администрацији је задатак да учини све како би осигурала да Ђорђескуу буде дозвољена кандидатура на новим изборима у мају и да ти избори буду заиста слободни и фер, а не као обично, са бројним манама.
У том смислу, циљане санкције против одређених фигура у Румунији, веродостојна претња повлачења трупа из те земље, суспензија уговора о наоружању и пружање пуне политичке подршке популистичко-националистичким круговима, могле би да притисну власти у Букурешту да преиспитају да ли је мудро слепо слушати Брисел.
У исто време, свеобухватна кампања притисака могла би да има и контраефекат ако ЕУ под вођством Немачке искористи то као изговор за још чвршћу контролу над Румунијом. Ипак, то би се Европи опет могло „обити о главу“.
Вероватно будући канцелар Немачке, Фридрих Мерц, је обећао да ће „постићи независност“ од Сједињених Држава, али војни, економски и енергетски фактори показују да је то много лакше рећи него учинити.
Ако буде испровоциран и ако се ЕУ под вођством Немачке одупре потенцијалној кампањи притисака САД на Румунију, Трамп би могао да искористи сваки од наведених фактора као оружје против ЕУ. Тако би имао добру шансу да „убије две муве једним ударцем“.
Укратко, све што се дешава у Румунији ставља ову земљу у епицентар унутарзападне идеолошке димензије Новог хладног рата, који ће одредити будућност Европе. Односно, или ће либерални глобалисти учврстити своју власт у потпуном противљењу Трампу, вероватно по значајној цени за њихове државе, или ће бити демократски оборени од стране популистичких националиста који деле исту визију света као Трамп и његов тим. Ова борба је историјска, а њене последице ће одјекивати деценијама.
Извор: Нови Стандард
