Пише: Гидеон Леви
Пошто је искористио сјајну прилику у Гази, Израел се окреће новој – рату у Либану. Када је о ратовима реч, Израел је земља неограничених шанси. Сваки рат је прилика, свака прилика је рат. Имамо проблем у Гази? Решење је рат. Невоље на северној граници? Опет рат. Већина Израелаца је одушевљена јер су годинама чекали овакву прилику, остатак даје подршку у тишини и муци, а скоро сви су уверени да другог избора нема.
Једно је гледати на рат као на неопходно зло, а друга ствар видети га као прилику: прилику за нови свет, за другачију, бољу стварност. Хамас ће бити уништен, отети ће бити ослобођени, Хезболах ће бити поражен и понижен, становници севера ће се вратити, Галилеја ће процветати, обновиће се биљни свет и Отеф. Какву дивну прилику представља рат. Израел никада у својој историји није ушао у рат којим се поправило стање земље или решио неки проблем – а неколико ратова, као онај из 1967, до непрепознатљивости је погоршао ситуацију. Само што та чињеница још никог није одвратила. Сачекајте до следећег рата. То ће решити проблеме једном и заувек.
„Једном и заувек“ значи апсолутну победу. Пошто је наводно потукао Хамас – једном и заувек, Израел ће сломити и Хезболах – једном и заувек. Само што се то једном и заувек стално завршава са свега неколико година примирја, после којих долази рат гори од претходног. Сада подржаваоци великог рата у Либану своју жељу да поново виде израелску војску на улазу у Бејрут правдају тврдњом да се створила велика шанса за Израел. Крајем недеље су чак пожуривали доносиоце одлука: 500 ослепелих људи у Либану после експлозије пејџера јесу златна прилика која се неће скоро вратити. Дођавола, када ћете већ ући у рат?
Видети рат као прилику јесте само по себи знак болесног тока мисли. Размишљати о рату као првом и једином средству за решавање проблема је знак менталног поремећаја. Али у држави у којој колумнисткиња листа Israel HaYom Карни Елдад назива десетине убијених, хиљаде рањених и стотине ослепелих због експлозије пејџера у Либану „ретким поклоном за овај народ, који то заслужује највише на свету уочи нове године“, то не треба да нас чуди. „Незамисливи ударци које је задобио непријатељ на северу су тачно оно што је овом народу било потребно: елеганција, прецизност, понижење, размишљање милион корака унапред“, ликује Елдад. Милион корака унапред. Само што за разумну јавност рат није прилика ни за шта осим за крвопролиће, разарање и губитке.
Школа мишљења „једном и заувек“ се после Газе показује у посебно страшном светлу. Тамошњи ужасни рат је требало да реши проблеме једном и заувек, али ниједан није решен после године мучних борби, великог броја погинулих и потпуног уништења. Израел ће из рата у Гази изаћи у много горем стању од оног у ком је био пре њега. Како је уопште могуће веровати да ће рат против много јаче организације, у знатно тежим теренским условима са исцрпљеном војском, уз гнушање света, довести до бољих резултата од пораза у Гази. Само што већина Израелаца још није појмила димензије пораза у Гази. Они нису стигли ни до очигледног закључка да би било боље да Израел није ни ушао у тај рат, а већ хрле ка либанском Сидону. Као и у случају с Рафијахом – нема противљења. Људи демонстрирају, али не против рата.
Тешко је размишљати о овој невероватној коинциденцији: док војници без икакве сврхе и користи убијају и гину док разарају Газу, трупе се већ пробијају на север ка још крвавијем рату који би такође требало да реши проблем једном и заувек. Све видимо и пристајемо на лажи. Након Либана идемо на Иран. И тамо ће бити прилика, тамо ћемо такође решавати проблеме – једном и заувек.
Извор: Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник
