На граници између Пољске и Белорусије ту и тамо се зачује по неки пуцањ. Тако то обично бива када се млади граничари заклињу на беспоговорну одбрану своје отаџбине. Али то је опасно, јер ситне варнице на граници с непријатељским суседом могу брзо да се претворе у ватру.
Тај сукоб као под лупом показује све слабости Европе и цинизам политике моћи, не само у Русији и Белорусији, већ и у Пољској.
ЕУ и њене слабости
Откако је велики избеглички талас 2015. године разоткрио линије раздора у Европи, у Бриселу нема токсичније теме него што је избегличка политика. Спор око азила, миграције и заједничког законодавства, жешћи је од расправа око новца, заштите климе или било чега другог што дели државе.
Сваки нови покушаји да се успоставе заједничка правила су пропали: коме је дозвољен улазак у ЕУ, ко има право на азил или ко треба да добије привремену заштиту, које земље примају колико избеглица и које социјалне услуге морају бити пружене – око свега тога се непрестано дискутује.
Када се на дневном реду нађе избегличка политика, национализам преузима дискурс. Притом нико не треба да се крије иза „Брисела“. Тај политички неуспех изазвала је злонамерност неких земаља-чланица. Заједништво и сваки напредак пре свега су спречавале Мађарска и Пољска.
Сада када Варшава тражи помоћ ЕУ, тамошња влада пре свега мисли на новац за изградњу зида на граници. Заједничког прихвата или размештања избеглице сада нема, а за то је одговорна Пољска, која је увек одбијала солидарност, а сада јој тешко пада да апелује на комшије.
Цинизам у Москви и Минску
Ко је први дошао на идеју да се избеглице користе као људско оружје за ту нову врсту хибридног рата против Европе – владар у Кремљу или диктатор из Минска? Паметна подлост те идеје више подсећа на Владимира Путина, него на владара из Белорусије, који понекад делује брутално. И руски министар спољних послова Сергеј Лавров може се видети како се цери када сугерише да би ЕУ сада проблеме са избеглицама на пољској граници могла да реши као што је то раније учинила са Турском. Стари политички професионалац познаје слабости својих противника.
Лукашенко, међутим, сада у руци има првокласни инструмент изнуде – оптужбе за нехуманост и трговину људима у мафијашком стилу га се свеједно не дотичу. Он је ионако пион Москве и нема никакав углед који би могао да изгуби. Досадашње санкције Брисела за њега нису баш биле болне. То би могло да се промени само ако би ЕУ увела озбиљније забране за извоз. Али до сада се од тога уздржавала из обзира према грађанима Белорусије, као и према сопственим компанијама.
Лицемерје у Варшави
Пољска у међувремену оставља утисак као да је безбедност земље акутно угрожена. Председник је већ разговарао и са НАТО, као да његовој земљи прети опасност од монголских коњаничких хорди Џингис Кана.
Велика бука у Варшави је, међутим, пре свега пропаганда. До сада је неколико хиљада избеглица насело на план владе у Белорусији. Ти људи који се смрзавају и који су остали без свега, сада би требало да буду претња за 38 милиона Пољака? Такве тврдње су једноставно апсурдне.
Али гранични спор је веома добро дошао влади у Варшави коју предводи Странка права и правде (ПиС), која није добро пролазила у недавним анкетама, јер су многи Пољаци почели да јој окрећу леђа – због забране абортуса, непријатељства према Европи и демонтаже владавине права. Да би се супротставио том тренду, Јарослав Качињски, лидер странке ПиС и заменик премијера, ослободио је први талас ксенофобије и национализма, што опозицију доводи у тешку позицију. А све у складу са старим правилом, према којем добра криза не сме остати неискоришћена.
Губитници су људи
Губитници у тој циничној игри су људи, који по хладноћи и мраку седе у шумама на пољско-белоруској граници и даље не могу ни напред, ни назад. Влада у Варшави чак ни хуманитарним организацијама не дозвољава да им приђу, како би им донели оно најпотребније. То је противно међународним конвенцијама – али и странка ПиС верује да нема углед који би могла да изгуби.
Са друге стране, Европска унија би требало да престане слепо да се солидарише са Пољском и да изврши притисак на владу да допринесе хуманом решењу за људе на граници, можда и уз помоћ међународних организација. Остало је онда ствар преговора – са земљама порекла и транзита избеглица, са Русијом и Белорусијом. Треба брзо нешто учинити, јер ближи се зима – а са њом и опасност да тамо ускоро буде још мртвих.
Барбара Везел
Извор: Дојче Веле