Пише: Гидеон Леви
Главни наслов у дневном листу Yedioth Ahronoth каже да је он сатана из Газе, телевизијски водитељи се међусобно такмиче ко ће изговорити више речи као што су мучитељ, гнусни убица, најубојитији убица. Пореде га са Адолфом Хитлером, називају га пацовом. О приказивању његовог унакаженог тела и разнете главе тако да сви виде, са погледом у његова отворена уста и зубе као да је животиња, већ нема шта да се каже. Као ни за спрдњу са Синваровим последњим тренутком живота у ком он покушава да се одбрани штапом који држи у неповређеној руци. Толико о том човеку, а ово сада је Израел, чију радост нећемо ни покушати да зауставимо.
Међутим, не можемо игнорисати недостатак самосвести и слепило. Ако је Јахја Синвар био сатана, како бисмо описали дела државе Израел у последњој години? И како га виде у свету? Ако новинар Дани Кушмеро, глас израелске масе, цитира рабљени стих „такву освету, освету за крв малог детета, ђаво још није створио“ поводом убиства 22 деце 7. октобра, шта ћемо рећи о 17 хиљада убијене деце у Појасу Газе и њиховој крвавој освети? Нећемо ништа рећи. Тих 22 су била наша деца, оних 17 хиљада њихова. Како је уопште могуће поредити: нема ту освете ни саосећања, чак нећемо ни извештавати о томе.
Ако је Синвар заслужио сваки од описа који су му приписани, није Израел тај који може да му их прилепи. Држава која се дави у крви Газе и њеним рушевинама неописивих размера, нема морално право да пре него што погледа шта је учинила, описује свог суровог и горког непријатеља као сатану. Како Израел може да говори о Синваровој окрутности, а да не трепне, без муцања, без осећаја нелагодности или стида.
То што у Израелу не извештавају о крвопролићу и масовном уништавању у Гази, не чини га мање окрутним. Напротив, то га чини још суровијим. Када би Израел бар био свестан својих дела, када би гледао право у њих и тврдио да је то његово право на самоодбрану које му дозвољава да уради било шта, можда би и било могуће разумети. Свакако више од става да ако не видимо стварност, она и не постоји. Ако ми не приказујемо страхоте онога што чинимо, онда се оне приписују само сатани из Газе. У израелским очима Синвар је био сатана, а ми смо анђели мира и серафими милосрђа.
Није реч само о испразном говору. Израелско слепило је сада једна од највећих препрека на путу да се оконча овај страшни рат, кога још није довољно. Представљање непријатеља као сатане, а да се притом не погледа сопствени одраз, даје оправдање наставку рата унедоглед. Јер ако је ово рат апсолутног добра против апсолутног зла, онда се он не сме зауставити, онда смо сви за његов наставак. Самозадовољство, осећај апсолутне правичности и недостатак избора мотивишу многе Израелце да наставе да подржавају рат. То је и оно што не дозвољава многима да схвате зашто је свет толико против нас.
Када говоримо о сатани, тешко је одлучити одакле да се почне. Можда од истраге листа The New York Times која је донела сведочења 65 медицинских радника из Газе, укључујући и доказе о циљаном пуцању у децу, једно теже од другог. Или од призора деце која су прошле недеље изгорела у дворишту болнице Шухада ал Акса у Деир ал Балаху, чије су слике објављене у целом свету. Можда од 12 дана током којих никаква хуманитарна помоћ није ушла у Газу? Или од прошлонедељног расељавања још 50 хиљада становника Џабалије и 379 убијених Палестинаца исте недеље. Можда од чињенице да је три милиона људи већ прогнано из својих домова у Гази и Либану, који се у страху селе тамо-вамо, лишени свега. Израел ништа не види док свет не престаје да гледа.
Ако је Синвар био сатана, како ће свет описати Израел? А како ћемо ми описати сами себе?
Извор: Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник
