Пишу: Зорица Којић и Драган Амброзић
Зоран Костић Цане (р. 1964), певач и аутор легендарног бенда “Партибрејкерс”, као и супер-групе “Шкртице”, недавно је објавио збирку песама под називом Укрштене речи (Лагуна, већ четири издања!). Али, чак и без овог књишког опредмећења својих бритких творевина ума, Цане је одавно ушао у мисаоне читанке сопствене генерације и многих наредних нараштаја. Тако његове риме већ деценијама уназад чине део свакодневног урбаног говора, а специфичан избор речи, њихов редослед и начин изговарања – кључно су питање градске части за све уличне ходаче и месечеве кћери некадашње СФРЈ. Цанетово деловање на јавној сцени, међутим, никада није било прикључено на погон еx-ју патетике нити је тапкало у месту, рециклирајући само себе. Притом, иако увек одважан да наглас каже истину, Зоран Костић Цане није себи допуштао да је икада испоручи као шупљоглаву баналост за поштапање ништарија. Зато је он наш херој – никад робом, снобом и злобом.
“ВРЕМЕ”: Читали смо твоју књигу песама Укрштене речи – и то у више наврата од пролетос кад се појавила – и чини нам се да је кључно питање постављено у њој: како ће нас памтити поколења? Шта мислиш, како ће?
ЗОРАН КОСТИЋ ЦАНЕ: Постоје две ствари по којима могу да те памте – или по храбрости или по кукавичлуку. Значи, по ономе како се поставиш према свему, према актуелном тренутку, према вечности, према човеку, према самом себи. Да ли ћеш се крити или ћеш, ту где си – живети.
У књизи наилазимо и на стихове: “Овакви нисмо били, ко смо?” Ко смо ми у ствари, и какви смо то били некад?
Па, знаш шта, некад смо мање знали, па смо више хтели. Нисмо се обазирали на могуће опасности које доносе наши поступци. Нисмо били свесни последица које ће имати наше чињење, које је тад било на бази – и несвести и једне непромишљене младости и осећаја за правду.
И шта се затим десило са том непромишљеном младошћу, са тим неким нашим исправним инстинктом, сад кад погледамо уназад?
Па ништа, налетео је на компромис опстанка. Сви људи сад хоће да поред горућих ствари прођу неопрљени. Значи, после свега, да их није брига низашта. Да гледају своја посла, да јуре за неким ситним интересом и да имају неку своју малу корист. Пуно линије малог отпора одредило је наше животе. Степен свега тога нам показује ко смо и шта смо.
А како се управо то са нама десило, иако су нас родитељи сасвим другачије васпитавали, у сада већ неким давним временима? Компромис мање–више, али да људе буде баш брига… помињеш с тим у вези на једном месту, ту неку “безобиличност постојања” – зашто смо на крају испали тако погрешни?
Постали смо такви јер смо изгубили поверење у сваког, и у све. Толико су нас људи надмудрили својим лажима, својим покварењаштвом, измакли су нам у више наврата тло испод ногу. Обећали су нешто, а дали су велико ништа. О томе се ради. Изгубили смо поверење, утерани смо у себе, у неку интроспекцију без краја – и од свог живота смо направили затвор.
Добро, али неки људи заправо све време у тебе лично имају много поверења. Која је онда твоја одговорност као песника, као гласа генерације?
Нисам ја никакав глас генерације, ја сам само глас једнога човека. А тај глас, ако чује још неко – супер! Урадио сам нешто. Али, тих циљаних ствари нема код мене – као, е сад ћу ја да будем неки барјактар… Нисам ја из тога гаса, да ме, знаш, следи маса.
Ипак, ова књига је јако популарна – сви подаци показују да се одлично продаје и много чита. Како то онда објашњаваш?
Па знаш, ако се продаје – вероватно је океј књига, с обзиром на то да је већ четврти тираж штампан. Било где да одем и имам књижевно вече – видим да су људи жељни да им се неко обраћа, да неко са њима комуницира, док они живе тако како живе. Јер нâс одређује само степен наше храбрости и борбе за сопствени живот. Све оно остало, знаш, ништа не важи.
У принципу, ја сам почео да се бавим музиком зато што сам нешто хтео да кажем, а не да сад будем популаран, да имам рибе или да се котирам у друштву као неко и нешто. Драго ми је да су људи књигу прихватили као нешто своје, као неки приручник за сваки дан. Није то књига, сад као седнеш, па прочиташ – то је књига, оно, узмеш три до пет песама, три песме на дан, или на три дана, полагано, да ти је стално ту при руци… у смислу – а шта би реко неко? Као неко разрешавање недоумица. Приручник за лакше сналажење у тешким временима.
Стално истичеш, током читаве своје каријере, одговорност за јавну реч и за јавни чин. Зато је веома одговорна ствар коју си успео да урадиш са књигом Укрштене речи – она је очигледно продужетак твоје музичке делатности другим средствима, у смислу да ће остати некоме код куће, тамо негде на полици поред албума “Партибрејкерса”, да се чува и чита другима.
Па, то је најважније. Како је неки човек у неком времену реаговао на то време. Нема ту експонирања, као, е да видиш шта сам ја укапирао, колико сам паметан или не знам шта. Него – испирање своје муке. Значи, ево извол’те видите све што постоји, то је моје мишљење. Па, ко воли нек изволи, а ко неће – пуно среће.
По свој прилици, у твојим мукама многи препознају и своје муке?
Па нормално, мука је универзална. Знаш како се каже – сви смо несрећни на исти начин, а срећни смо само према некој нијанси, карактеристици својој. По ономе шта нас учини срећним, шта нам озари лице – род и биће, осмех неки, лепи поглед и све то. Али опет, занимљиво је како људи све то примају… Има неких који неће да се удубљују.
Мућни својом главом. Интервју: Зоран Костић Цане, пјевач групе „Партибрејкерс“
Чујеш коментаре, као – е, прочитао сам ти за један дан књигу! Али, немогуће је да се та књига прочита за један дан. Може да се прочита, онако као неки извештај, са седнице неке, али да се уђе у то – треба више времена. Сад зависи, то је као кад снимиш песму, па људи реагују. А ми живимо у великој љубомори, зависти и мржњи, такво је време, сви имају неко првенство у односу на другог, сви трипују да су неко, док их живот не стави на њихово место.
У вези са том љубомором, опет налазимо један изврстан стих: “Живот је на мети – није лако живети, хтети, сијати, смети”?
Па, да. Зато што је то оно кад осетиш да си искорачио из средине, а то никад није било препоручљиво. Увек средина нивелише, увек те приморава да будеш у неким оквирима задатим. Ко искаче – смета. Ко мисли – мора да се чисти. То све има написано у књизи. Јер, једноставно су људи толико пуни страха да право на своје мишљење одбијају у старту. Они хоће да своју кривицу поделе са другима, да не преузимају одговорност, у једној неодређености хоће људи да живе… Та неодређеност се код нас зове – аљкавост. Можеш овако, можеш онако, плус гомиле бесмислених фраза и прича које около круже.
Рецимо, ти од једног човека можеш да чујеш толике бесмислене ствари, да се запиташ како је он дошао до тих конструкција, како је помислио да то може бити уопште? Али, неорганско време ствара неорганске људе. Неоргански људи стварају неорганска мишљења. Значи, ми сад живимо у једном вештачком, неорганском свету. У једној великој технолошкој деволуцији. Ма колико нам се чинило како човек сад иде куд хоће, да имамо ту вештачку интелигенцију – ми сад живимо у деволутивном времену. Свака љубав и сва осећања прогнани су из система који влада сада. Јер, то показује слабост, а човек који има слабост није потребан никоме. Овде су потребни чврсти људи, који ће лако да живе туђе директиве.
У вези с тим, негде у књизи управо кажеш: “Човек је заборавио да воли”, а мало касније: “Оно што осећамо чини нас кривим”. Је л’ ти мислиш да је та слабост код неких људи – њихова осетљивост, заправо могућност постојања осећања, љубав?
Па јесте, али видиш да се можданом варикином све брише. Све карактеристике и нијансе које нас објашњавају у мору истих. Сад је потребна само велика групација људи која ће дизати руку када треба и радити оно што се захтева од ње, да живи у неком туђем систему вредности. Једноставно, не тражи се човек који мисли својом главом, него човек који ће без размишљања највеће бесмислице да спроведе у дело. Пирамидална штедња мозга – о томе се ради.
Па, ко су ти људи који нас гледају с висине, док ми у жабљој перспективи живимо, како кажеш у песми бр. 21? Шта је то што нама тренутно влада?
Па, влада страх, страх за егзистенцију, за опстанак. Влада то да су људи у фрци од смака света, нуклераних катастрофа, ратова. Људи проваљују да се безочно лаже, да се глупост ставља на пиједестал мудрости, да све што је ненормално постаје крајње уобичајено. Не могу људи, како да кажем, да се преваре скроз – зато код тих људи који не могу да се преваре скроз јако велики напор постоји да приме све што некад не би. Враћам се на једно од питања да смо пре били бољи – што више старимо, више се кваримо, како ћемо моћи себе више да варимо? Оно што смо одбили пре, сада нам више не смета.
Малопре смо причали о томе какви смо били некад, као деца…
Ма не као деца, какви смо били још до јуче…
… али шта остаје данашњој деци, на шта она наилазе, шта она од нас наслеђују? Шта ти мислиш, какви ће они бити у будућности?
Знаш шта – важне су само вечите теме и светли примери. Ништа друго. И мојој генерацији су били остављени дрога, алкохол, хулиганизам, лењост, непоштење, и све то… Али си зато могао да бираш на другој страни, значи да будеш јунак, да будеш храбар, да се одупреш по било коју цену. Наша слобода се плаћа сваког трена. А сада, слобода више није препоручљива ником. Због своје слободе човек страда наочиглед свих апатичних, сјебаних људи. Кукавица. Дволичњака. Ствар је само у томе да треба дати светао пример тим младим људима, подучавати их добру. Јер знаш, на крају крајева – наше је да се трудимо, да покушамо нешто да урадимо за ту децу, а остало како ће бити – сам Бог зна. Само треба депоновати добре ствари у те младе организме. А њих има. Ко заборави на младост, предат је узнемирујућој старости. Јер младост је увек нудила нешто, велике идеале, неку бескомпромисност, чист поглед на стварност, борбу за неку своју истину, која се с временом, живећи са другим људима, губи – али не може скроз да се изгуби. Лаж може негде да сакрије истину, али истина је велика, истина је бит нашег постојања. Истина је стена на којој стојимо и чекамо неког да дође по нас.
А онај ко неће да тражи истину – џаба му живот, јер то није живот. То је ситничарење са сопственим животом. Значи, опет нека транге-франге ситуација, живиш, а у ствари животариш, јеби га. Животињариш… у смислу – живот ти тиња.
Недавно нас је напустио Бора Грбави – Тони Монтано, са којим си био пријатељ у неким раним данима, управо оним о којима сад причамо. Какав је твој осећај у вези са свим тим, какав је био његов животни пут?
Знаш шта, ми смо одрасли заједно – значи паркићи, град, панк рок. Један од најлепших догађаја које памтим везан је за њега. Пошто је он увек све људе знао, оно, уласци у дискотеке, ди-џејеви и све то – једном смо отишли у пола четири по подне у “Цепелин”, најбољу дискотеку коју је Београд икад имао поред “Академије”, али с обзиром на то да је “Цепелин” био први – већи је и од “Академије”… И тако смо дошли тамо, а он је увек носио две-три плоче испод мишке, и док су теткице већ чистиле дискотеку од претходне ноћи, пришао је ди-џеју и замолио га да пусти “Рамонесе”. То је, значи, била 1979. или 1980. И ди-џеј је стварно пустио “Рамонесе”, а ми смо скакали по “Цепелину”! Ти у то време ниси могао, кад почне да ради ова дискотека, да се попнеш на подијум, сад као ти ћеш ђускати – не, ти си морао да имаш приправнички стаж, да гледаш те људе који су на подијуму, и да ти се после пола године евентуално мааало места дâ – па да ти исто станеш на тај подијум. То је све тако било у оно време уређено – а ми смо тад скакали по “Цепелину”. По празном “Цепелину” који је био само наш и ничији више.
Јако ми је било жао кад сам чуо да је умро, он је био део моје младости и све то, а његов живот је веома занимљива прича. Он је први провалио ту фору, као са “Рамонесима”, препевавање ствари и све оно од чега су после “Психомодо поп” направили кинту и каријеру – значи, он је то први радио. Јако је био шармантан, али није пазио куд иде и онда га је живот одвео негде… да већ не улазимо у ситна цревца. Јако ми је било жао, јер је два дана пре тога умро и наш ортак Чарли, који је исто био члан “Радости Европе” и певао “Руску салату” на првом ЛП-ју Тонија Монтана. И Манза је свирао са њим, први бубњар “Брејкерса”, отишао је кад му је било свега доста и свирао даље са Бором… Тако да је био веома занимљив човек, његов живот је зрео за филм. Фаца, увек је био фаца.
Пун Београд иначе таквих прича, од Зорана Мишчевића па до данас – изгледа да су све рок генерације имале такве личности?
Па, шта да ти кажем – рокенрол узима жртву. У једном тренутку представи се као све у животу. Замагли ти поглед на остале ствари. Као да те помало натера да се превариш сам од себе, да ти је он све, да ти је публика све – а није. Барем не мени. Мени је драго што могу да се некако одвојим од рокенрола, мада је то тешко. Јер, једном на бини – увек на бини. Бина је суд-БИНА.
Ја сам у почетку мислио, као одеш тамо горе, отпрашиш своје, сиђеш, нико те не зна. Како сам се љуто преварио! Увек те знају. Ти си постао део нечијег живота, део нечијег сећања, ти си неки далеки рођак свима и све то. А то исто причам у Укрштеним речима – морамо увек да налазимо смисао и значај живота, кроз љубав, кроз праштање, кроз промишљање… Не иритирају нâс људи неки тамо далеко, него људи који се постављају около и стално причају нешто што не доказују својим чином, односом према нама. Причају да те воле, а радо би те видели доле. Како пузиш и молиш… Јуда је свуда.
Има један сјајан стих где кажеш како “немаш прилику за лирику, само неприлику за епику”. А тај твој стил изражавања, и како нам сада говориш, веома је епски. Јеси ли као мали читао епске народне песме, јесу ли оне тебе фасцинирале?
Па јесам, нисмо се ми сад родили, многи од нас су од пријашњих дана. Много тога живи у нама, кроз гене, кроз причу, кроз штошта друго. Ми смо само неки у наставку приче. Ја волим историју иначе, волим све те старе песме, историју народа, историју рокенрола, историју људских односа, историју уметности…
Јеси ли се можда некад бавио крајпуташима и оним записима на њима?
Па нисам, али знам отприлике шта је то. Ако станеш поред њих, да их се сетиш, попијеш мало воде, попричаш са њима и тако.
Али, то је лепо, и то су такође неки рокенрол записи. Док сад причамо, капирамо како су људи од давнина и овде имали потребу да оставе неки траг. То је скоро као блуз…
Да оставе траг, а и да остану оно што јесу. Свако време има своје интерпретације, али не може човек да остане оно што јесте – ако бира оно што није. За све мораш да одговараш, за све мора да буде одговорност и захвалност, на крају. Као кад каже онај монах – нисам добро, Богу хвала. То су такве ствари, јако су заправо просте, али они који неће да их укапирају – компликују. А не компликују само себи, него компликују свима.
Кад већ причамо о прошлости, је л’ ти знаш да постоји једна од првих историја блуза, написана чини ми се негде педесетих година – амерички музиколог је аутор – који је стварно у тој књизи написао, и на пар страна образложио, како оригинални стари Делта блуз има много везе са српским епским песмама, јер се на исти начин – као усмено предање и мудрост – преноси с колена на колено кроз песме, а сваки извођач додаје затим нешто своје на изворни еп?
Па добро, то је у свим песмама тако, као кад на пример слушаш Мисисипи Фреда Макдауела, па ти се учини да он свира сиртаки, а у ствари свира Делта блуз. То су та наша стара сећања. Сви ми људи – где год да живимо – плодови смо тих старих сећања, која увек имају савремена тумачења, односно нове интерпретације у нашем времену. То је оно – не дати на себе и не дозволити неком тамо коме није стало до тебе да те компонује, приказује и ради с тобом шта хоће. То су ти јуначки епови, значи – сам против свих.
Ми смо сви онда јунаци нечијих будућих сећања?
Ма да, сви ми то радимо, али код мене је увек било тако – ништа са намером. Преко прече, наоколо ближе. Увек сам волео те пословице да читам, да се транспортујем у време читајући те епске садржаје, увек сам могао да будем као неки посматрач свега тога. Читам, шта ја знам, Термопилску или неку битку из Првог српског устанка, па као да сам ту. Или, рецимо, гледам како Турци праве Ћеле-кулу, а ја стојим са стране. То ти је тако – зависи само да ли те занима јунаштво или ћеш се задовољити својим кукавичлуком, који ти стално на чивилуку стоји. И увек га скидаш са чивилука кад почнеш да се бојиш. Кукавичлук даје сигурност. Мало парадоксално, али је тако. Значи, нема изјашњавања, нема ничега, утапаш се у средину, и ћао-довиђења, не гризе те савест. И онда таква слика остаје код других људи, код поколења. И да се вратим на оно пре – мало смо дали тој деци, премало. Оставили смо им као неки свет, а тек ћемо им оставити ово – Рио Тинто и остале небулозе.
Па, шта нам је онда чинити?
Знаш, све у животу је питање идентитета. Тај идентитет је мера, и ко га нема – једноставно не зна колико му треба. Креће се у бескрајном простору непознатог и празног, јер не може тај простор да напуни, а и не зна чиме би. Покушава са свачим, а у некој је средини која опет има своје норме и гледа увек да те снизи на неки свој ниво, да би могла лакше да барата тобом. Да лакше манипулише, да те стави у неки стереотип и да са тобом ради шта год хоће.
Остало је само још једно питање – кад ће нови албум “Партибрејкерса”?
Е па, не верујем да ће скоро, за сада од тога нема ништа.
А нова збирка песама?
Па не знам, ја све што радим, као да радим последњи пут. Немам ја резерве нити неку Б варијанту – што имам дајем свима, ево извол’те, па се гостите. Ко је жељан суштине у овом мраку, ево му је. Никад нисам калкулисао, манипулисао, и све то. Што на уму, то на друм.
Извор: Време
