Letopis Matice srpske ove godine obilježava 200 godina postojanja. Pokrenut je u Novom Sad pod nazivom Serbski letopis, a štampan u Budimu. Časopis je po zamisli njegovog osnivača i prvog urednika Georgija Magaraševića, postao centralno mjesto na kojem su izlagani rezultati srpskog književnog i naučnog stvaralaštva
Tokom svog postojanja Letopis je, premada mijenjajući ponekad naziv (Novij serbskih letopis, od 1837; Serbskij letopis, od 1842; Srbskij letopis, od 1855; Srpski letopis, od 1856; Srpski letopis, od 1867; Letopis Matice srpske, od 1873), bio i ostao centralni srpski časopis koji nastoji da okuplja provjerene vrijednosti crpske književnosti, nauke i kulture.
Časopis su uređivali eminentni književnici i intelektualci. Ovdje se osvrćemo na život i rad pokretača i prvog urednika Letopisa.
Georgije Magarašević (Adaševci, 10/21. septembar 1793 — Novi Sad, 6/18. januar 1830), srpski književnik, gimnazijski profesor i istoričar.
Rođen je u sremskom selu Adaševci, ranije Azaševci, kod Šida 10/21. septembra 1793. Majka Jovanka Magarašević je bila iz svešteničke porodice u Adaševcima, a otac Lazar, rođen Berković je bio bogoslov poreklom iz Dalja. Otac je uzeo majčino prezime u znak zahvalnosti svom tastu Josifu koji nije imao muških potomaka, a Lazara je posinio, pa je na taj način nastvljena loza Magarašević. Georgije je bio najstariji sin, a imao je još tri sestre i petoricu braće. Kako on sam nije pokazivao interes za sveštenički poziv, njegov brat Jovan je kasnije nasledio oca i postao adaševački paroh.
Školovanje
Osnovnu školu je učio u rodnom selu, posle čega je pohađao nemačku školu (1803—1805), a zatim je šest godina pohađao Karlovačku gimnaziju (1805—1811), gde je stekao znanje nemačkog i latinskog jezika. Gimnaziju je završio kao jedan od najboljih đaka. Na podsticaj karlovačkih profesora i zbog velikog interesovanja za humanističke nauke, godine 1811. upisao je filozofiju u Pešti, koja se u to vreme studirala tri godine. Međutim, posle godinu dana je zbog tuberkuloze prekinuo studije i vratio se u Karlovce. Učio je godinu dana i bogosloviju 1812/3. Godine 1813. i pored toga što nije završio studije, počeo je da predaje humanističke nauke, u višim razredima gimnazije. U gimnaziji je predavao od 1813/4. do 1815/6.
Profesor
Kao mlad profesor, upoznao se sa obrazovanim ljudima, koji su se nalazili oko Stefana Stratimirovića. Upoznao je i nekadašnjeg đaka Karkovačke gimnazije, i šišatovačkog arhimandrita Lukijana Mušickog, Vuka Karadžića koji je često boravio u Šišatovcu, kao i druge pristalice reforme srpskog jezika, što među profesorima gimnazije tada nije bilo prihvaćeno. Upoznao je Jovanom Hadžićem, koji je u Karlovcima u to vreme pohađao gimnaziju.
Godine 1816. zbog veze sa ženom jednog od profesora gimnazije, morao je da napusti Karlovce. Preselio se u Novi Sad, kod bačkog episkopa Gedeona Petrovića, ujaka Jovana Hadžića, uz čiju je pomoć počeo da radi kao profesor novootvorene Novosadske gimnazije. Gimnazija je osnovana još 1810, ali je sa radom počela 1816. i organizovana po ugledu na Karlovačku gimnaziju. Iako su gimanzije u Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu bile relatinvo blizu jadna drugoj, one su bile razdvojene granicom između između austrijskih i ugarskih zemalja, a Magarašević se nalazio stalno u vezi sa Karlovcima. U Novosadskoj gimnaziji je predavao je u naknadno otvorenom trećem razredu retoriku, istoriju, zemljopis, arheologiju i klasičnu književnost, a po potrebi i veronauku, kao i ostali profesori od 1825. U gimnaziji je ostao da radi sve do smrti.
U početku je bio Vukov pristalica, brinuo se o pretplatnicima za njegove knjige i obaveštavao ga o odnosu Novosađana prema njegovoj reformi jezika.
U gimnazi je od školske 1817/8. godine predavao i Milovan Vidaković do 1824.
Sprijateljio se sa slavenofilom Pavelom Šafarikom, koji je 1819. došao za direktora Novosadske gimnazije i uveo ga u krug prijatelja Lukijana Mušickog, a ovaj ga podstakao da se bavi književnošću. Najpre je radio prevode, pa je iste godine u „Novinama serbskim“ objavio dva prevoda iz dela Kristofa Martina Vilanda i Edvarda Janga. Prevode je potpisao pod pseudonimom Toma Ljubibratić, isti pseudonim je prethodno koristio Jernej Kopitar.
Godine 1819. oženio se sa Sofijom Georgijević iz bogate temišvarske porodice. Na bračno putovanje su otputovali u Beč. Tada se upoznao sa Dimitrijem Davidovićem i Dimitrijem Frušićem, koji su u Beču osnovali „Novine serbske“, kao i Jerneja Kopitara.
Letopis
Pošto je bio istoričar po opredeljenju, a zanimali su ga savremeni istorjiski događaji, godine 1822. u Budimu objavio je prvu knjigu, prevod sa nemačkog o Napoleonu. Knjigu nije potpisao, a iste godine je spremio i jedno orgiginalno delo „Europejska važnija priključenija od Vijenskog mira 1809. do 1821“, koje je izdato tek 1824. Obe knjige su probudile interes srpske javnosti. U isto vreme je napisao i treću knjigu „Kratka vsemirna istorija“, koja je objavljena tek nakon njegove smrti (1831). Namera mu je bila i da napiše srpsko-nemačko-latinski rečnik, koji nije stigao da završi.
Pošto je Dimitrije Davidović napustio Beč i prešao da živi u Srbiji, kao sekretar Miloša Obrenovića, ubrzo su 14. februara 1822. prestale da izlaze i „Novine serbske”, koje su imale mnogobrojne čitace širom Austrougrarske, ali i u Srbiji. Kao dobar poznavalac kulturnih prilika i potreba, Magarašević je odlučio da pokrene časopis „Serbske Letopise”, za objavljivanje priloga i vesti o slovenskim i posebno o srpskom narodu, iz istorije i književnosti. Sa pripremama je započeo sredinom, a na jesen 1823. mu je Jovan Hadžić u Beču štampao objavljenije o pokretanju časopisa. Rad na časopisu je započeo sa velikim elanom, ne razmišljajući o mogućim finansijskim problemima. Za mesto izdavanja je odavrao Budim. Nadajući se da će Novi Sad, najveća srpska opština u Austriji, postati novo kulturno središte, udružio se sa novosadskim izdavačem Konstantinom Kaulicijem i njihova saradnja je u početku išla dobro. Sakupljača prenumeracija je imao u mnogim mestima širom carstva. Magaraševiću se žurilo, a izdavač je očekivao unosan posao i mogućnost da u Novom Sadu jednom otvori štampariju, pa je bez odugovlačenja uložio svoj novac u štampanje časopisa.
Pošto je časopis lako prošao cenzuru u Pešti, na jesen, početkom oktobra 1824. izašao je prvi broj ili častica kako su ih nazivali. Prvi broj „Letopisa” ličio je na almanahe i kalendare, sa poučno-zabavnim sadržajem. Na prvoj strani se nalazio pravoslavni kalendar, sa posrbljenim imenima svetaca, zatim je išao pregled evropskih vladara, sa statističkim i ekonomskim podacima njihovih zemaljama, spisak naroda, prema etničkom poreklu i religiji u Austrijskom carstvu, spisak srpskih oficira. Napravio je poseban odeljak sa proznim i poetskim tekstovima u duhu Dositeja. Objavio je i pisma Dositeja Obradovića, Pavla Solarića i Grigorija Trlajića. Pošto je nameravao da sastavi biografski leksikon značajnih ličnosti srpskog naroda, po ugledu na Plutarha, objavljene su dve biografije, barona Petra Duke, kao i trgovca i jednog od prvih srpskih mecena Jovana Drage Teodorovića. Objavljeni su i prevodi dva antička autora, Horacija i Anakreonta, zatim književne bibliografije sloveniskih i srpskih pisaca, a u posebnoj rubrici su stajale vesti iz oblasti književnosti i kulture uopšte.
Časopis je od početka naišao na prepreke. Po nalogu Stefana Stratimirovića, episkop Gedeon Petrović je uspeo da izdejstvuje kod novosadskih vlasti zabranu časopisa, zbog korišćenja narodnog jezika i odstupanja od crkvenog pravopisa izostavljanjem slova ь i ъ, a najverovatnije i zbog objavljivanja povoljnih vesti o delovanju Vuka Karadžića u Rusiji i Nemačkoj. Srećom, vlasti su na kraju ipak skinule zabranu.
Ubrzo po objavljivanju prvog broja, Magarašević je pripremio i drugi broj, koji je izašao u februaru 1825, a u međuvremenu je pripremio i treći. Kako bi izbegao nesporazume sa crkvenim vlastima, izostavio je kalendar, uskladio ortografiju, čime je razočarao Vukove pristalice i izostavio svoje ime, tako da je stajalo samo ime izdavača Kaulicija, dok je ostatak sadržaja bio po već utvrđenom programu.
U cilju uspostavljanja kulturnog središta u Novom Sadu, 30. januara 1825. otvorena je gimnazijska biblioteka, koja je imala dobar odziv kod građana i dosta priložnika. Biblioteka je osim knjiga iz oblasti književnosti, sakupljala i knjige iz istorije i geografije, za šta se Magarašević posebno zalagao. U biblioteci je bilo 1.500 knjiga, od koje su neke bile veoma retke i vredne. Pavle Šafarik je u Novom Sadu uspeo da prikupi veliki broj srpskih rukopsinih knjiga. Neke rukopise je otkupio i od Magaraševića, ali kad je iz Novog Sada odlazio u Prag, sa sobom je odneo odneo knjige, koje se i sada nalaze u Pragu.
Najverovatnije zato što časopis nije donosio očekivane prihode, u septembru 1825. Kaulicije je štampao objavu, u kojoj je izvestio čitaoce da naredna tri broja časopisa neće moći da se izađu pre maja 1826, što je ukazivalo na predstojeće gašenje časopisa. Ova objava je imala veliki odjek u srpskim krugovima, a među prvima da pomogne u nastavku izdavanja časopisa se izjasnio Josif Milovuk. On je početkom januara pristao na iste uslove prema uredniku, koje je utvrdio prethodni izdavač, tako da je Magaraševiću poslao honorar i za naredna dva broja. Međutim, imajući u vidu svoje trgovačkim interese, nije želeo da se sam prvihvati poduhvata izdavanja Letopisa, pa je u posao najpre uveo i svog šuraka, takođe trgovca Gavrila Bozitovca.
Poseta Srbiji
Godine 1826. umrla mu je žena, nisu imali dece, a nakon teške ostavinske rasprave, svu njenu imovinu je nasledila ženina sestra Julijana Kostić. Na jesen iste godine je otputovao u Srbiju, gde je ostao i naredne godine. Boravio je u Šapcu gde je bio gost Jevrema Obrenovića, u Kragujevcu, gde je posredstvom Dimitrija Davidovića upoznao kneza Miloša, zatim u Valjevu, Topoli. Posetio je srpske manastire, Bogovađu, Petrovac, Ćelije. Svoja putovanja je opisao u „Pismima Filoserba“, koje je objavljivao u „Letopisu“, tokom 1828—1829.
Njegovim posredstvom Miloš i Jevrem Obrenović su postali članovi Matice srpske, iako ni on sam to nije bio.
Razlaz sa Vukom
Iako su se Vuk i on i dalje dopisivali, njihovi su se odnosi postepeno hladili.
Godine 1827. došlo je do konačnog razlaza sa Vukom. Neposredan razlog je bio kritički komentar o „Danici”, objavljen u desetom broju „Letopisa“, koju je Vuk shvatio kao ličnu uvredu, a osim toga, razlog je mogao biti i rečnik koji je Magarašević pripremao da objavi sa Šafarikom.Vuk ga je kritikovao zbog mnoštva grešaka u članku o Istoriji priključenija u Serbiji, te da takva istorija može biti dobra za Nemce, ali da za one koji poznaju događaje, njegovo pisanje liči na mešanje sa basnama. Magarašević je već u to vreme bio bolestan. Odgovorio je nakon dve nedelje, na svaku od kritika.
Ponovo se oženio 1828. Kristinom Nenadović iz bogate novosadske porodice, sa kojom takođe nije imao dece.
Pedantno prikupljao sve što je smatrao od značaja za srpsku kulturu. Kao veliki poštovalac i sledbenik Dositeja, pomagao je izdavanje njegovih dela, uz to je skupljao i pretplatnike, a radio je i na sistematizaciji bibliografija, Prevodio je sa latinskog, nemačkog, ruskog. Godine 1829. izdao je posebnu knjigu pisama Dositeja Obradovića, koja su prethodno bila objavljivana u „Letopisu“.
Smrt i sahrana
Preminuo je u Novom Sadu 6/18. januara 1830. godine. Sahranjen je kod Saborne crkve u Novom Sadu. Na grobu mu je govor držao novosadski paroh i književnik Konstantin Marinković.
Dela
- „Nove istoričeske pametidostojnosti života Napoleona, kao što je on sam svojeručno ili drugim diktira i kao što se u njegovom kabinetu u Sv. Jeleni noći između 4. i $. maja 1821. našle i zatekle“, Budim (1822)
- „Europejska važnija priključenija od Vijenskog mira 1809. do 1821“,
- „Tolkovanije delca pod imenom Začatije“, Budim (1829)
- „Kratka vsemirna istorija“, Budim (1831)
U rukopisu su ostali:
- „Duh spisanija Dositejevih“
- „Smrt Aveljevu“, prevod od Gesnera
- „Istorija slovenskog i srpskog naroda“
- „Leksikon latinski, nemački i srpski“
- „Jedna beseda nemačka“
Izvor: maticasrpska.org.rs; srpskaenciklopedija.org
*Priprema i oprema teksta: Žurnal
