Пише: Милија Тодоровић
Да, окомили су се на Андријин телеграм саучешћа, они који су по завршетку Младићевих ратних дејстава у БИХ слали „честитку српској Херцеговини“ на извојеваној побједи. Сјећате се тога? Година 1995. и крај рата. Очигледно су у тадашњем ДПС-у били задовољни учинком Младићеве војске. Коју су помагали (Влада М.Ђ. најконкретније) и онда када Слобо М. и Момир Б. бјеху дигли руке од те војске и „бездушно им спустили рампу“ (цитирам М.Ђ.)
Па добро, рећи ће неко, то је било прије 30 година. Шта сад? Па сада нам остаје да констатујемо како од тада до данас, нико не понуди или не поднесе оставку због таквих заокрета и претумбација. А и то би се дало прогурати или привремено заборавити (ради заједничког европског пута, је ли) да управо они из ДПС-а, не кидишу свим начинима да дискредитују другога због онога што сами нијесу били у стању да превазиђу или понесу одговорност за ратна дејства, која је суд у Хагу квалификовао као злочине.
Зашто су толико дволични? Па зато што их забоље пета за ратне злочине, за осуђене и оптужене. Једноставно им се указала прилика да дестабилизују већину, те да себе истакну као алтернативу таквој дестабилности. А та пета која их забоље, показаће се као Ахилова у случају ДПС-ових политичких могућности. Јер, онда када вам се учини да су они европејци, показаће се као задригли националисти. Када помислите да им је до демократије, видјећете да им је само и једино стало до повратка на деценијске привилегије и монополе.
Ајде што нијесу досљедни око рата који су сами почели и завршили, играјући се судбинама других народа и држава, него им итекако мањка принципа на нивоу основних правила демократије: кворум, већина, мањина… Наиме, они би да се установи како је Андрија Мандић препрека европским интеграцијама, али је већинско мишљење народних представника, сасвим супротно. Они би да се памти како Мандић није дозволио расправу и пребројавање евентуалног кворума, али данима прозивају све они који „нијесу били у сали“, и тако раде оно што је Мандић урадио првог дана: констатују да није било кворума. Они би да се декларишу као браниоци европског пута Црне Горе, али их Кос и Шарец свакодневно вуку за уши и дословно враћају у клупе евро-интеграција.
А ту је и гласни Европски, чуј мене Совјетски савез. Они тек роне сузе за европским вриједностима, и за поштовањем европских декларација. Кад, оно, међутим, управо су они најгрлатији промотери става да се европске декларације против бољшевичког тоталитаризма не буду усвојене и у црногорском парламенту. Јер, ако се усвоје, од њиховог ће европејства остати само дугмићи. А до тада: обавезна сезона лова на четнике, попове, ћирилицу … Да им Стаљин позавиди на маштовитости.
