Превод за Журнал: А.Ж.
Јаз између бирача Националног окупљања и „бобоа“ пролази кроз диплому и однос према знању које она генерише. Увлачи се снисходљивост коју левица може да превазиђе тако што престане да буде стручњак и прихвати да сања.
Зашто толико људи гласа за Национално окупљање? Расизам, осећање деградације и напуштености, пад куповне моћи, неповерење у политичке партије, привлачност политичких новина… ови мотиви се акумулирају и комбинују, и они су нашироко документовани.
Постоји још једна о којој мање говоримо и која се појављује на страницама одличне књиге социолога Фелисијена Форија „Обични бирачи. Истрага о нормализацији екстремне деснице” (2024). Након што је пет година редовно и опсежно интервјуисао бираче крајње десничарске странке у региону Паца, истраживач у поглављу посвећеном образовном питању пише: „Овде се мора имати на уму да је ниво диплома једна од најважнијих варијабли. предвиђања гласања за десницу. Иза овог статистичког резултата, међу овим гласачима налазимо образовне путање које су често неравне, релативно кратке и са потешкоћама. Реч је о одређеном односу са школом, удаљеном или чак пркосном, што се чини као један од фактора заједничких значајном делу овог бирачког тела.“
У међувремену, супротан феномен је примећен на левој страни. Економиста Томас Пикети је 2018. године објавио чланак, који је касније развијен у књизи коју је написао заједно са Џулијом Кејџ „Капитал и идеологија” (2023), где је говорио о „браманској левици”. Показало се да је од 1970-их и 1980-их, левичарско гласање постепено било повезано са високим нивоом образовања, тако да је „левица” у целини постала партија интелектуалне елите (отуда метафора „брамана”, више касте у Индији). Ово запажање се данас огледа у расподели гласова на европским изборима: mutatis mutandis, левица је у већини само у местима где је концентрисана ова елита, односно у метрополама.
Импликације превазилазе изборну географију и дотичу се односа према знању. Током телевизијске дебате Жордана Барделе и Габријела Атала, биле су очигледне грешке шефа листе Окупљања. У неколико наврата је био непрецизан, очигледно је имао само нејасно знање о предметима о којима је реч. Међутим, очигледно му то није нашкодило ни на који начин, као ни све грешке или лажи које су забележене током кампање.
Наравно, очигледно је да је премијерова (Аталова) бахатост умела, чак и када је послужила да открије слабост његовог противника, да ојача Барделу. Ипак, за оне који припадају „браманској левици“ формираној око веровања у врлине знања, постојало је искушење: да се запитају како би „народ“ (= гласачи Окупљања) могао да гласа за некога ко има говор машине која понавља елементе језика који се откривају као да нису на месту чим их проверимо здравим разумом. Зашто ти људи не виде да тај човек заправо не зна о чему прича, да су му ставови контрадикторни, да он заправо не зна како функционишу институције у којима би требало да иде итд.?
Ово питање није потпуно нелегитимно, али има страшну ману: указује на облик презира.
Ниједна провера чињеница није делотворна
И овај презир, поред тога што је људска грешка, представља и тактичку грешка, открива неразумевање карактеристика гласања за Окупљање коју је приметио Фелисијен Фори. Јер, иза васпитног питања крије се однос према знању, према интелектуалности. Не да су гласачи Окупљања глупи, необразовани, па чак ни да нису успели у животу. Штавише, они које је социолог интервјуисао углавном припадају нижој средњој класи. Али осим што овај осујећени однос са школом може произвести, и поред не тако лошег живота, крхкост због одсуства диплома, може да генерише нарушен однос са знањем, са онима који га носе, са онима који га преносе. и свима који то користе: дипломцима, интелектуалцима, стручњацима, новинарима. Људи са којима је истраживач разговарао деле осећај презрености од стране упућених „елита“ и непосредну сумњу у сваки аргумент који изнесу.
Последица је страшна: никаква исправка, провера чињеница, никакво „разоткривање“програма Окупљања, нису ефикасни. Напротив. Речи оних који се баве овим дисциплинама одмах су демонетизоване, чак и сумњиве. Тако њихово коришћење постаје контрапродуктивно. Ово је драма коју доживљавају медији који покушавају да документују грешке, лажи и опасности Националног окупљања: о доказима које они пружају се не расправља јер се одмах претварају у знаке њиховог саучесништва са системом који треба да се ослободи.
Очигледно можемо да жалимо због овога. Посебно зато што, као што видимо у Сједињеним Државама и свуда где су моћни нелиберални и популистички лидери, ово чини јавну дебату веома компликованом и слаби темеље демократије. Ако чињенице и знање више нису битни, како можете расправљати?
Ово није први пут у историји да се ово питање поставља. После Другог светског рата, истраживачи из такозване Франкфуртске школе (Теодор Адорно и други) питали су се како је фашизам успео да се уздигне у великом делу Европе и зашто ништа није могло да заустави овај успон. А посебно су приметили да је антифашистички табор настојао да се супротстави гласинама рационалним, квантификованим аргументима, и да је, ако се то показало неефикасним, то било зато што се борба није одиграла на нивоу истине. Није се радило о суочавању са тумачењем чињеница, већ о емоцијама и импулсима. Закључак који су извукли био је да, суочени са оваквом врстом дискурса, неопходно да напусте терен знања и рационалности и користе исте алате као и противници предлажући имагинацију и утопију.
Оживите снове
Ово није пут којим су ишли противници Националног окупљања у Француској, укључујући и левицу. Зашто? Разлози су вишеструки, али главни је несумњиво тај што је велика левичарска утопија, комунизам, толико пропала да је онемогућила ни сањање о другом друштву. Што се тиче идеје револуције, која је дуго насељавала леву машту са великом мобилизационом снагом, она је у најбољем случају враћена фантазији адолесцената, у најгорем сећањима на терор, и уступила је место опсесији савршеног прагматизма.
Данас, када ће на власт доћи странка која игнорише сваки прагматизам, али својим бирачима нуди други живот, можда би било занимљиво покушати да се на левици оживе разлози за сањарење. Јер сан није резултирао само комунистичком катастрофом, он је био окидач за бројне борбе и победе којих се левица нема због чега стидети – и сматрана су достигнућима понекад чак и изван свог табора: у закону о раду, равноправност мушкараца и жена, у прерасподели, у заштити најслабијих итд.
Наравно, ово је лакше рећи него учинити. Али левица је несумњиво најбоље постављена за овај рад. И то из много разлога. Прво, зато што не постоји макронистички сан – или се претворио у ноћну мору. Онда класни презир према бирачима Националног окупљања, левица добро познаје, лако идентификује, пошто је и сама била жртва, дуго времена, када је била популарна и радничка. Она је стога у најбољој позицији да га се ослободи, да разуме шта значи то осетити и да пружи одговоре онима који то доживљавају.
А онда, постоји парадокс који треба искористити: предлози које брани Нови народни фронт, када би се применили, били би много повољнији за гласаче Окупљања у економском и социјалном смислу од мера које би предузео Жордан Бардела да је премијер.
Коначно, остаје значајна популарна база на левој страни. То је чак и исправка коју су Томас Пикети и Џулија Кејџ унели у своју идеју о „левици брамана“, напомињући да је народна основа левице још увек јака и да се на њој може радити.
