Prevod za Žurnal: A.Ž.
Jaz između birača Nacionalnog okupljanja i „boboa“ prolazi kroz diplomu i odnos prema znanju koje ona generiše. Uvlači se snishodljivost koju levica može da prevaziđe tako što prestane da bude stručnjak i prihvati da sanja.
Zašto toliko ljudi glasa za Nacionalno okupljanje? Rasizam, osećanje degradacije i napuštenosti, pad kupovne moći, nepoverenje u političke partije, privlačnost političkih novina… ovi motivi se akumuliraju i kombinuju, i oni su naširoko dokumentovani.
Postoji još jedna o kojoj manje govorimo i koja se pojavljuje na stranicama odlične knjige sociologa Felisijena Forija „Obični birači. Istraga o normalizaciji ekstremne desnice” (2024). Nakon što je pet godina redovno i opsežno intervjuisao birače krajnje desničarske stranke u regionu Paca, istraživač u poglavlju posvećenom obrazovnom pitanju piše: „Ovde se mora imati na umu da je nivo diploma jedna od najvažnijih varijabli. predviđanja glasanja za desnicu. Iza ovog statističkog rezultata, među ovim glasačima nalazimo obrazovne putanje koje su često neravne, relativno kratke i sa poteškoćama. Reč je o određenom odnosu sa školom, udaljenom ili čak prkosnom, što se čini kao jedan od faktora zajedničkih značajnom delu ovog biračkog tela.“
U međuvremenu, suprotan fenomen je primećen na levoj strani. Ekonomista Tomas Piketi je 2018. godine objavio članak, koji je kasnije razvijen u knjizi koju je napisao zajedno sa Džulijom Kejdž „Kapital i ideologija” (2023), gde je govorio o „bramanskoj levici”. Pokazalo se da je od 1970-ih i 1980-ih, levičarsko glasanje postepeno bilo povezano sa visokim nivoom obrazovanja, tako da je „levica” u celini postala partija intelektualne elite (otuda metafora „bramana”, više kaste u Indiji). Ovo zapažanje se danas ogleda u raspodeli glasova na evropskim izborima: mutatis mutandis, levica je u većini samo u mestima gde je koncentrisana ova elita, odnosno u metropolama.
Implikacije prevazilaze izbornu geografiju i dotiču se odnosa prema znanju. Tokom televizijske debate Žordana Bardele i Gabrijela Atala, bile su očigledne greške šefa liste Okupljanja. U nekoliko navrata je bio neprecizan, očigledno je imao samo nejasno znanje o predmetima o kojima je reč. Međutim, očigledno mu to nije naškodilo ni na koji način, kao ni sve greške ili laži koje su zabeležene tokom kampanje.
Naravno, očigledno je da je premijerova (Atalova) bahatost umela, čak i kada je poslužila da otkrije slabost njegovog protivnika, da ojača Bardelu. Ipak, za one koji pripadaju „bramanskoj levici“ formiranoj oko verovanja u vrline znanja, postojalo je iskušenje: da se zapitaju kako bi „narod“ (= glasači Okupljanja) mogao da glasa za nekoga ko ima govor mašine koja ponavlja elemente jezika koji se otkrivaju kao da nisu na mestu čim ih proverimo zdravim razumom. Zašto ti ljudi ne vide da taj čovek zapravo ne zna o čemu priča, da su mu stavovi kontradiktorni, da on zapravo ne zna kako funkcionišu institucije u kojima bi trebalo da ide itd.?
Ovo pitanje nije potpuno nelegitimno, ali ima strašnu manu: ukazuje na oblik prezira.
Nijedna provera činjenica nije delotvorna
I ovaj prezir, pored toga što je ljudska greška, predstavlja i taktičku greška, otkriva nerazumevanje karakteristika glasanja za Okupljanje koju je primetio Felisijen Fori. Jer, iza vaspitnog pitanja krije se odnos prema znanju, prema intelektualnosti. Ne da su glasači Okupljanja glupi, neobrazovani, pa čak ni da nisu uspeli u životu. Štaviše, oni koje je sociolog intervjuisao uglavnom pripadaju nižoj srednjoj klasi. Ali osim što ovaj osujećeni odnos sa školom može proizvesti, i pored ne tako lošeg života, krhkost zbog odsustva diploma, može da generiše narušen odnos sa znanjem, sa onima koji ga nose, sa onima koji ga prenose. i svima koji to koriste: diplomcima, intelektualcima, stručnjacima, novinarima. Ljudi sa kojima je istraživač razgovarao dele osećaj prezrenosti od strane upućenih „elita“ i neposrednu sumnju u svaki argument koji iznesu.
Posledica je strašna: nikakva ispravka, provera činjenica, nikakvo „razotkrivanje“programa Okupljanja, nisu efikasni. Naprotiv. Reči onih koji se bave ovim disciplinama odmah su demonetizovane, čak i sumnjive. Tako njihovo korišćenje postaje kontraproduktivno. Ovo je drama koju doživljavaju mediji koji pokušavaju da dokumentuju greške, laži i opasnosti Nacionalnog okupljanja: o dokazima koje oni pružaju se ne raspravlja jer se odmah pretvaraju u znake njihovog saučesništva sa sistemom koji treba da se oslobodi.
Očigledno možemo da žalimo zbog ovoga. Posebno zato što, kao što vidimo u Sjedinjenim Državama i svuda gde su moćni neliberalni i populistički lideri, ovo čini javnu debatu veoma komplikovanom i slabi temelje demokratije. Ako činjenice i znanje više nisu bitni, kako možete raspravljati?
Ovo nije prvi put u istoriji da se ovo pitanje postavlja. Posle Drugog svetskog rata, istraživači iz takozvane Frankfurtske škole (Teodor Adorno i drugi) pitali su se kako je fašizam uspeo da se uzdigne u velikom delu Evrope i zašto ništa nije moglo da zaustavi ovaj uspon. A posebno su primetili da je antifašistički tabor nastojao da se suprotstavi glasinama racionalnim, kvantifikovanim argumentima, i da je, ako se to pokazalo neefikasnim, to bilo zato što se borba nije odigrala na nivou istine. Nije se radilo o suočavanju sa tumačenjem činjenica, već o emocijama i impulsima. Zaključak koji su izvukli bio je da, suočeni sa ovakvom vrstom diskursa, neophodno da napuste teren znanja i racionalnosti i koriste iste alate kao i protivnici predlažući imaginaciju i utopiju.
Oživite snove
Ovo nije put kojim su išli protivnici Nacionalnog okupljanja u Francuskoj, uključujući i levicu. Zašto? Razlozi su višestruki, ali glavni je nesumnjivo taj što je velika levičarska utopija, komunizam, toliko propala da je onemogućila ni sanjanje o drugom društvu. Što se tiče ideje revolucije, koja je dugo naseljavala levu maštu sa velikom mobilizacionom snagom, ona je u najboljem slučaju vraćena fantaziji adolescenata, u najgorem sećanjima na teror, i ustupila je mesto opsesiji savršenog pragmatizma.
Danas, kada će na vlast doći stranka koja ignoriše svaki pragmatizam, ali svojim biračima nudi drugi život, možda bi bilo zanimljivo pokušati da se na levici ožive razlozi za sanjarenje. Jer san nije rezultirao samo komunističkom katastrofom, on je bio okidač za brojne borbe i pobede kojih se levica nema zbog čega stideti – i smatrana su dostignućima ponekad čak i izvan svog tabora: u zakonu o radu, ravnopravnost muškaraca i žena, u preraspodeli, u zaštiti najslabijih itd.
Naravno, ovo je lakše reći nego učiniti. Ali levica je nesumnjivo najbolje postavljena za ovaj rad. I to iz mnogo razloga. Prvo, zato što ne postoji makronistički san – ili se pretvorio u noćnu moru. Onda klasni prezir prema biračima Nacionalnog okupljanja, levica dobro poznaje, lako identifikuje, pošto je i sama bila žrtva, dugo vremena, kada je bila popularna i radnička. Ona je stoga u najboljoj poziciji da ga se oslobodi, da razume šta znači to osetiti i da pruži odgovore onima koji to doživljavaju.
A onda, postoji paradoks koji treba iskoristiti: predlozi koje brani Novi narodni front, kada bi se primenili, bili bi mnogo povoljniji za glasače Okupljanja u ekonomskom i socijalnom smislu od mera koje bi preduzeo Žordan Bardela da je premijer.
Konačno, ostaje značajna popularna baza na levoj strani. To je čak i ispravka koju su Tomas Piketi i Džulija Kejdž uneli u svoju ideju o „levici bramana“, napominjući da je narodna osnova levice još uvek jaka i da se na njoj može raditi.
