Пише: Владимир Матковић
Овај роман прати пет дана у животу троје младих људи који су се нашли усред београдског гротла крајем децембра 1996. Њихове породице, лични односи, држава, све се распада у сулудом вртлогу балканског данас макабра.
У разговору за Данас Александар Шурбатовић говори о свом роману, студентским протестима некад и сад, о темама којих се дотиче или не дотиче савремена српска књижевност…
*Студентски протести 1996. једна су од тема вашег последњег романа, кад сте га писали студентске протесте који се тренутно дешавају нисмо могли ни да замислимо, а ево догађају се, јесте ли били пророк?
– Дешавају се, да. Па искрено не, апсолутно ми није пало на памет, није ми пало на памет прво да је ова власт уопште угрожена, да постоји неко ко може да је угрози, а још мање ми је пало на памет да ће студенти бити ти који ће је угрозити. Цео тај процес интензивног учествовања у студентским демонстрацијама од 92. па док год су трајале до краја били су прича за себе. Никада ме није пало на памет да може иста ствар да се понови, не само да се понови, него да еволуира до несуђених граница и да постане много савршенија варијанта наших протеста. Нема никаквих пророчких јављања, нити сам мислио да ће мој роман са те стране да буде уопште актуелан. Занимљиво је да су ми неки људи рекли да је то тема која није више инспиративна, да више никог не занимају деведесете, а ја сам с друге стране био уверен како не можеш написати добар роман о некој историјској теми, а да немаш одређену историјску дистанцу у односу на ту тему. Роман сам почео да пишем 1997. одмах након оних демонстрација и писао сам га до данас. Скоро 30 година. Највише сам запео у задњих две до три године зато што сам осетио како је та дистанца сада већ довољно велика и како сам ја довољно зрео да могу објективно сагледати читаву ситуацију и на много објективнији начин да се бавим и нама и оним духом времена у коме смо живели и у којем се то све дешавало.
*Кад спомињете дух времена, да ли сте зато намерно убацили фотографије као део наративног поступка?
– Фотографије су последње ушле у роман. Врло интересантно. У једном тренутку сам помислио да сам роман није довољно личан, колико ја мислим да би требало да буде. С једне стране, заиста нисам љубитељ аутофикције и преношења личних искустава у фикцију коју би требало да читају други људи.
С друге стране опет ако пишете књигу која није на суштински начин везана за ваше искуство живљења, онда то неће да буде довољно искрен и добар роман. Онда кад сам погледао читав роман помислио сам, осим што сам неке ситуације из сопственог живота укључио у роман, генерално роман није довољно личан. То је био један разлог зашто сам укључио фотографије накнадно, а други разлог је зато што је главна идеја била не да то буде роман епохе него породични роман. Тако сам га замислио. Ако гледате фотографије и пажљиво их ишчитате, видећете да су у ствари то слике из породичног албума, јер иза сваког од јунака је његова породица која је у ствари главни протагониста романа. Имамо три породице које се распадају, али то је оно што је нама време и урадило. Учинило је да нам се не само држава распадне, него да и основно суштинско друштвено ткиво, породица, крене да се распада и да се дели на оне који су за и против тадашње политике. И у ствари тај малигнитет времена се пренео, нажалост, метастазирао је на то унутрашње ткиво нашег народа.
*Како сте успели да избегнете носталгију којој се прибегава кад се пише о прошлости?
– То је било време кад је инфлација била “милијарду” посто, кад су се водили ратови свуда око нас, а кад смо већину нашег времена проводили на улицама и шибали се са полицијом. И кад човек поразмисли за чим би онда био носталгичан. Најгоре време у којом је човек могао да одрасте и да постане човек. То је мој период живота од 18. до 30 године. Срећом, ја сам бар до 18. имао једно дивно детињство, одрастао сам у релативно нормалној држави, у релативно нормалној породици, као што је и свака просечна породица само релативно нормална. Имао сам сећање, имао сам неки репер како то треба да изгледа. Не знам како је сада овим клинцима који данас протестују, они који су рођени 1993, 2005, 2007. Ко је њихов репер нормалности? Просто га немају. Док смо га ми са друге стране имали. Зато ме толико и задивљују из дана у дан.
*Чини се да га данас нема…
– Мислим да је пре у питању идеја како бити нормалан, шта значи имати породицу и шта се у породици ради, а шта не. У нормалној породици се људи не свађају због политике, бар не на крв и нож. Знам много породица које су се посвађале баш на том нивоу. Одрастао сам у у стабилном породичном окружењу па је и код мене то почело да се дешава, ни моја породица није била имуна на то, па смо почели да се свађамо око политике. И тада ми је било јасно, а камоли данас, колико је то ненормално да се деца озбиљно свађају с родитељима због политике.
*Зашто се о тим суштинским темама у савременој српској књижевности скоро уопште не пише?
– Мислим да је проблем уопште савремене српске књижевности да дефинише шта су суштински топоси књижевности, шта једно књижевно дело чини субнационално битним. Углавном се пише о народним херојима, идолима, о Теслама, о Андрићима, о свему, а најмање о ономе што нас се суштински тиче. Тај неки унутрашњи круг своди се на некакву аутофикцију која у правилу увек врло досадна и неинспиративна. Као уметник који жели да се бави битним стварима, треба да знаш да дефинишеш шта је у ствари битно, како себи тако и свету који те окружује. Људи дефинишу битне теме за свет или битне теме за њих саме, али никако не могу да нађу тај заједнички садржалац који је битан подједнако за све, а управо то је оно што књижевност чини релевантном. Ако добар писац успе то да дефинише, да каже, ово што се мени десило битно је за читав свет, не зато што сам ја томе допринео, него зато што је то универзално битно, онда је на добром путу. Онај ко то чита мора да доживи неко поистовећење. Увек замишљам читаоца из Кине, из Канаде, из Африке и размишљам да ли сад неки Канађанин који ово чита може да схвати колико је нешто што приказујем битно за моје јунаке. Живео сам десет година у иностранству, па ми је можда и због тога лакше у тим стварима.
* У роману и спомињете одлазак.
– Тако је. Има ту биографских елемента. Ја сам заиста убрзо после тих демонстрација и отишао из земље, био сам отеран на све могуће начине и нисам се враћао на наредних десет година и тих десет година је она жртва коју сам ја принео овој земљи. За тих десет година једном сам видео мајку, једном сам видео брата и ниједном оца.
* Вероватно негде у Мађарској?
– Не, у Холандији. Било је тешко добити визу за њих, скоро па немогуће, па на крају су мама и брат успели да ме посете по једном, а отац ниједном. Али оно што је важно јесте да сам ја у ствари изгубио десет година, суштински битних година односа са мојим породицом. На страну телефонски позиви, мејлови, преписка … Али ти си изгубио десет година оног људског додира са својим најближима. И како се то надокнађује. И онда ти помислиш, ух, па то је стварно велика жртва.
*И ваша и њихова…
– Тако је, њихова још већа, зато што су били зрелији и знали су колико је то много. Требало је ипак да дођем у неке године и схватим како нисам бесмртан, живот неће вечно трајати, десет година није мала ствар. Требало је неким чудом знати: кад одем из земље ствари се неће завршити за две до три године. Јер крећеш са тим, за две до три године ја ћу се скућити и бићу довољно јак да могу да доведем родитеље или бар да створим услове да они редовно долазе код мене. То се наравно није десило, јер је свет устројен тако да ако се буниш против њега, он ће наћи начин да те казни за то. То је оно што се мени десило.
*Какво је било искуство повратка после десет година?
– Не знам сад колико га спомињем у роману… Мислим, роман теметизује шест дана 1996. године, од 20. до 25 децембра.То је реално време дешавања. Имам флешбекове који сежу уназад 30 година, али мало тога иде у будућност, јер то је перспектива када је будућност била потпуно неизвесна и после извесног времена нисмо могли ни да је замислимо, а да то не буде научна фантастика. Тако да… искуство повратка… у једном тренутку мислио сам како никада нећу више да се вратим, био сам љут на цео свет, посебно на своју земљу, зато што ми просто није обезбедила основне услове нормалног живота. Нисам био бих неки криминалац, неки пробисвет… Ако ти себе поставиш као најобичнију просечну особу која захтева да живи нормално… Није то неки услов о коме се преговара, него је то захтев, јер ти мораш имати нормално окружење да би ти живот био нормалан. Ако не желиш нормалан живот, онда ни сам ниси нормалан. Мислим да наша аспирација ка нормалности и дан данас траје, да се из њега у ствари генерише та побуна, та упорност и одлучност који данас куљају из младих људи, он се генерише из те основне, сумануто једноставне жеље да живимо нормалним животом. Да живимо од свог рада, да имамо нормалне односе, да политика суштински не одређује наше животе, да смо ослобођени корупције, бар на нивоу који неће трагично утицати на наше животе. То нам ова држава скоро никада није приуштила. Најосновније услове неког нормалног живота.
*Будући да сте и издавач како видите стање у светској и српској књижевности, у време кад се романи пишу воцапом?
– Да се задржимо на нашој књижевности. Мислим да је српска књижевност старомодна у својој тежњи ка експерименту. Заробљена је у постмодернистичкој естетици.
Модеран роман, не модернистички него модеран, активно је експериментисао са формом у периоду од 1920. године до 1990. Било је наравно успешних експерименталних романа и после тога, али генерално то је период који покрива неких 70 година модернизма и постмодернизма који се бавио експериментисањем у језику, у форми, наратолошки… И сад, ако погледате да је врхунац тог експериментисања био између ‘65. и ‘75. видите колико је времена прошло од тад. То је 60 година, а то је период између неког зрелог Толстоја и Џојса. У то време, у 19. веку и почетком 20. века то је био велики простор у коме се књижевност револуционарно преобратила. Или ако узмете период пре тога од класичне аристотеловске поетике, па одједном добијемо романтизам, па реализам. То су сви неки полувековни временски периоди. Данас време десет пута брже тече него онда. Значи што је некада било шездесет година, данас би требало да буде десет, петнаест година максимално. Међутим, није. Мислим да смо још увек заробљени у том постмодернистичком. Заборавили су оно што је основно. То је прича, емоција. Где је нестала прича? Што каже покојни Милан Влајчић, где је нестао ерос читања? Кад пишем књигу, дајем све од себе, замислим читаоца који ће осетити то узбуђење читања, који ће имати неку наративну структуру пред собом, који ће се поистоветити са ликовима, који жури што пре да заврши поглавље само да би прешао на следеће, да видимо шта ће се десити следеће у књизи. Данас тога скоро уопште нема. Скоро да више и не чекамо да видиш шта ће да се деси са неком ситуацијом или са неким ликом, како ће да се развије, где ће да оде, како ће да заврши. Да ли је батлер убица? Дао сам све од себе, да тај ерос читања остане ту, да емоције раде максимално. Јер ако емоције не раде, па зашто пишемо? Ако ти на емотивном плану не разбијеш читаоце, зашто пишеш уопште?
Извор: Данас
