Савремени ратови морају бити представљени грађанима у посебном руху, јер већина грађана, барем у оквиру европске цивилизације, не подржава офанзивне ратове као праведне. Више није довољно једноставно објавити да постоје одређени интереси државе (или владајућег режима) који могу бити испуњени само офанзивним ратом и упустити се у авантуру. Неопходно је уоквирити тај рат, показати га као праведан, па чак и одбрамбени – то је оно што се у оквиру политичке пропаганде и маркетинга назива фрејминг.
Пише: АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ
Све до завршетка Другог светског рата, у коме су државе по први пут покушале да систематски истребе читаве нације, рат је сматран као део обичне државне праксе. Пре Француске револуције, пре доба идеологија, ратови су углавном оправдавани верским мотивима или феудалним правом на посед одређене територије, у позадини су се најчешће налазили материјални интереси. Од Француске револуције појављују се ратови на националној основи, док ратови из интереса, као и увек, остају актуелни. Можемо замислити да се рат води из идеја и принципа, као што можемо замислити појединца који гине за те идеје и принципе, али тешко је наћи рат који у својој бити није представљао интерес неке групе људи, било да се ради о неколицини људи у врху власти, о широј класи бенефицијара или о нацији, као колективу. Са успоном социјалистичких идеја рат се разуме и као продужетак експлоататорских односа владајуће класе над радницима и сељацима, а одобрава се само онај рат који води ка револуцији, коренитој измени власничких односа у једној држави.
Нас сада интересује оправдање за рат у ери у којој, хтели не хтели, живимо, његова легитимизацијска основа. Одбрамбени ратови, по дефиницији, не траже посебно креативно објашњење – освајач је дошао на нашу територију и хоће да нас ослаби, пороби или истреби, те му морамо пружити максимални отпор. Изузимајући неке протестантске секте попут квекера и Јеховиних сведока већина друштава нису идеолошки пацифистичка, то јест она се састоје из људи који су у великом броју спремни да се супротставе злу насиљем, када им није остављен други избор. Међутим, већина људи такође није спремна да чини зло или буде на његовој страни, уколико то зло није увијено у обланде добра и правде. Офанзивни ратови су свакако зло у очима већинског дела друштва, милитаризовани или идеологизовани фанатици који принципијелно одобравају зло су по правилу у мањини. Као што сваки диктатор у оквирима савремене европске цивилизације тежи да се представи као демократа, тако свака држава која води офанзивне ратове тежи да их представи као праведне. Главни фрејмови (оквири) за сваки офанзивни рат који траже оправдање су: самоодбрана, ослобођење и, на крају, победа.
Америчка инвазија у Ираку 2003. године искористила је сва ова три фрејма. Инвазија на Ирак је оправдавана као самоодбрана од међународног исламског тероризма, а режим Садама Хусеина је био оптужен да је база за терористе. Други део овог фрејма односио се на постојање хемијског оружја и биолошког оружја у Ираку, које је Садам Хусеин био спреман да употреби против својих суседа. Фрејм самоодбране приказује офанзивни рат као дефанзивни, тако што од жртве напада прави агресора. Следећи је фрејм ослобођења. Садам Хусеин је вишедеценијски диктатор који је користио бруталне инструменте да се одржи на власти, интервенција САД није окупација Ирака, већ ослобођење Ирачана од крволочног диктатора. Не само да то није офанзивни рат, већ сада Американци изгледају као ослободиоци које ће грађани Ирака дочекати са цвећем чим избомбардују покоји њихов град. Последњи фрејм је победа. Америчка армија је релативно брзо успела да нанесе пораз Ираку и сруши режим Садама Хусеина, за 41 дан. Релативно невелики војни губици током операције представљени су као херојска жртва у име победе добра над злом (лако је уоквирити губитке у херојском кључу када су они: а) минимални; б) ратују само професионалци, нема мобилизације). Након тога је успоставила своју власт у тој држави и кренула да експлоатише њене ресурсе, а њену територију да користи као базу за ширење утицаја у региону Блиског истока.
Фрејминг је био неопходан јер администрација Џорџа Буша Млађег није могла Американцима једноставно да каже – заузећемо Ирак зато што смо одлучили да спроведемо реконфигурацију Блиског истока у сарадњи са Израелом, што ће нама као империји донети већи утицај, а нашој пословној класи веће приходе. Четири дана после почетка рата у Ираку, по Галуповом истраживању, 72% Американца је подржавало тај конфликт, док му се противило 25% (увек постоји део друштва који није могуће заварати пропагандом нити идеолошким фанатизмом), а рејтинг Буша Млађег је скочио за чак 13% до 71%. Трећи оквир – победа, разуме се, зависи од конкретних војних дејстава, јер не завршава се сваки офанзивни рат добро по нападача, то већ није домен политике, него армије. Као што друштво без примене пропагандних технологија не подржава освајачке ратове и самој војсци је теже да у таквом рату учествује, јер нема моралних подстицаја за тако нешто. Пошто се ентузијазам базиран на пропаганди брзо троши у случају жестоког отпора државе и народа који је под нападом (војници веома брзо схватају да ли их неко са друге стране границе чека као ослободиоца или не), може се десити да војска која учествује у инвазији изгуби елан још пре него армија гледалаца ТВ, који последњи бивају разуверени да све не иде по плану.
