Пише: Фрањо Шарчевић
Што то данас заиста представља већина босанских фрањеваца, што представља та Провинција – мислећи ту на њезино водство, на управу, на особе на кључним позицијама, дакле на оне који је заиста институционално представљају? Ево једнога неугодног примјера.
На порталу Тачно.нет 29. липња објавио је Миодраг Кандић текст насловљен са „Зашто се Босна Сребрена никоме не свиђа кад проговори?“ Из тог добронамјерног текста ишчитава се очита ауторова наклоност тој фрањевачкој провинцији, босанским фратрима и ономе што они заиста представљају. „Када напокон проговори, не подноси је нико и настаје паника“, пише у уводу текста, а текст завршава са реченицом: “Али кад проговори… кад заиста проговори – постаје огледало. А знамо сви, најопаснија су она огледала која показују оно што не желимо видјети.“
Проблем, међутим, с тим текстом је у томе што није точан, зато што генерализира, што почива на митским сликама о босанским фрањевцима, на истакнутим примјерима повијесних величина из тог братства које су литерарно уздигли Иво Андрић, Иван Ловреновић, Јосип Млакић, Жељко Иванковић и други писци, или пак на примјерима неких данашњих босанских фрањеваца који су на трагу ових повијесних узора.
Нажалост, кључни проблем настаје у ријечи заиста која је у првом пасусу стављена у курзив. Што то данас заиста представља већина босанских фрањеваца, што представља та Провинција – мислећи ту на њезино водство, на управу, на особе на кључним позицијама, дакле на оне који је заиста институционално представљају?
Не желим полемизирати с Кандићевим текстом, јер све и да ту има простора за полемику она би била сувишна. Тек сам тај текст искористио ради сљедеће згодне случајности. Наиме, истога дана, 29. липња, у простору и у организацији Фрањевачког самостана Рама-Шћит, на чијем су челу гвардијан фра Андрија Јозић и бивши провинцијал Босне Сребрене фра Мијо Џолан, уз присуство истакнутих локалних ХДЗ-оваца, представљена је књига аутора Ивана Филиповића под насловом „Моја Рама у мом стиху“.
Да је Филиповић само један бизарни сеоски стихоклепац, остало би нам само да се смијемо његовом пјесничком умијећу, оличеном у стиховима попут ових из пјесме посвећене Диви Грабовчевој:
Рођена је на Захуму
од поштених Грабоваца,
добар дио свог живота
провела је код оваца.
С цурама би једном дневно
до извора одлазила,
пјевале би, смијале се
забава је то им била.
Додуше, ствари престају бити смијешне ако погледамо пјесму попут „Хрватице сестро мила“, с којом Филиповић опомиње Хрватице и Хрвате да буду паметни, јер „ако не будемо паметни поновити ће нам се и Вуковар и Уздол и сва остала стратишта гдје су нас убијали ти мијешани потомци, ти јањичари!!!“:
Хрватице сестро мила
немој никад за Турчина,
немој ни за живу главу
да Турчину родиш сина.
Ово сестро мораш знати
не смијеш никад сметнути с ума,
ти за снаху рођена си
не да будеш ти ханума.
Хрватице сестро мила
за Србина ни случајно,
јер ни једна што је пошла
завршила није бајно.
Зар ћеш вјеру и нацију
погазит к’о стару моду,
зар ћеш рађат’ тамо негдје
душманине своме роду?
Немој сестро ја те молим
не дај да ти понос газе,
немој гледат’ краткорочно
размишљај на дуге стазе!
Ти Хрвата себи нађи
и потомке остварите,
а хрватску нашу лозу
за будућност продужите!!!
У том случају, дакле у случају да је Филиповић само један бизарни сеоски стихоклепац, могли бисмо и на промоцију његових пјесама донекле гледати као на скуп живља којему се баш и није дало носати читанке у школу, о читању лектира да не говоримо.
Међутим, у Рами је речени „пјесник“ познатији по свему другоме осим по пјесмама. Отворите ли његову интернетску страницу ivanfilipovic.com, стећи ћете увид у писаније тог сеоског кабадахије, који већ скоро 20 година својим неписменим урадцима натопљенима националистичком мржњом и лажима трује ионако затровано поднебље. И управо то је главни разлог његовог уздизања на част рамскога олтара: његови интереси и ставови кореспондирају с интересима и ставовима споменутих рамских фрањеваца (и не само њих).
Издвајати било што из Филиповићева опуса беспотребно је, јер апсолутно све у том опусу може се на најпристојнији начин означити ријечју – смеће. Цитирајмо само неколико његових текстова, ради илустрације његове идеолошке позиције и његовог списатељског умијећа:
„Једна стара пјесма из времена онога рата каже, ” Загреб пао Рошко Поље није, у њему се Капулица крије”.
Послије тога пада Загреб се опоравио није, напротив, пада још ниже и још горе!!!
Од 1945. Загреб је у сталноме паду.
Пао је тада и населили га разни опанчари који нису имали везе нити с Хрватском нити Загребом, али су тада загосподарили Загребом!!!
Загреб пада сваким даном све ниже и ниже!!!
Данас Загребом управља скупина сличних онима који су 1945. загосподарили Загребом!!!
Данас је у Загребу “нормално” бити педер или на било који начин одударати од нормале!!!
Сигуран сам да у Загребу живи већина нормалних Хрвата који немају муда рећи тим болесницима ДОСТА!!!
Стога та мањина и управља Загребом јер они су редовни на изборима, а они нормали не излазе!!!
Сарајево је пало много прије.
(…)
Сарајево су Муслимани очистили од Хрвата и Срба, али су га претворили у БОЛЕСНИ ГРАД ПУН ЏАМИЈА И ПЕДЕРА, а то не иде заједно!!!“
„Рађати непријатеље властитој браћи и властитом народу је чин раван убијању браће и народа!!!
Кроз читаву повијест увијек је међу Хрватицама било оних који су се подавале туђину!!!
Драговољно, због разних разлога.
Због моћи.
Због привилегија.
Због статуса у друштву.
Па, вјерујем, чак и због љубави!
И такве су углавном остале незапамћене.
Нису значиле ништа народу из којег су се одметнуле.
Остале су тек туђинске прилежнице које су рађале непријатеље свом народу!!!
Таквих је било у свим временима, системима, суставима, на жалост таквих има и данас!!!
Али, на другој страни су биле оне попут Диве Грабовчеве!
Дива је била предводница тих истинских Хрватица, Вјерница које су своју вјеру и своју нацију животима платили!!!
Одбијале су све благодати овога свијета које може понудити владар, земаљски владар!
Дакле, Дива је све то одбила и свјесно је отишла у смрт, прихваћајући смрт радије неголи то “уживање” у туђем!!!
И она је остала и остат ће у повијести Хрвата као позитиван примјер и ХЕРОИНА свог народа, за разлику од прилежница које се подају, које рађају непријатеље свом народу!!!
Жалосна је чињеница да је и данас, чак и непосредно послије рата, многе Хрватице су отишле у кревет непријатељима свог народа!!!
Отишле су онима, или чији су очеви убијали њихове очеве, или рањавали њихове очеве, оне данас попуњавају кревете потомцима тих убојица!!!“
„ЗА ДОМ СПРЕМНИ је истјеривач злих духова из људи опсједнутим њима!
Дакле, свима онима опсједнутим тим комунистичким злим духовима, тај поносни поздрав, ЗА ДОМ СПРЕМНИ, леди крв у жилама!!!
Диже им длаке на глави!
И на осталим дијеловима тијела!
У њима производи језу!
Страх!
А то је све због присуства тих комунистичких злих духова!
То су ти партијски зли духови!
Партијско- обавјештајни демони који су ушли у њих и који су ушли у њих и који једноставно не могу прихватити ништа што није у сугласју с њима!!!
Ето зато су се они нарогушили на тај поздрав!!!
Једино што могу, могу им поручити, ЗА ДОМ СПРЕМНИ!!!“
„Свима којима нешто значи 10. травањ, од срца честитам.
Хрвату који држи до Хрватске и себе и те како значи 10. травањ.
На тај датум је успостављена, плебисцитарном вољом Хрвата, Независна Држава Хрватска!!!
ОНА је била сан и жеља Хрвата кроз стољећа.
Тај сан и та жеља се остварила баш на 10. травња!
Све послије је нешто треће.
Уосталом, ми Хрвати смо такви, све што волимо, погазимо!!!
Изгубили смо државу 1945. године, и стрпани у затвор зван Југославија!!!
Хрвати нису гинули за тај затвор, али су га добили!!!
Деведесетих се опет указала шанса ослободити државу.
И уз огромне жртве смо ју ослободили!
Али, поновило се као и послије 1945..
Опет је створена “нова Југославија”, под именом Хрватска!
Југославија је јер њоме владају хрватски југославени и четници који су ју рушили деведесетих година!!!
Стога, увјерен сам, ни једном истинском Хрвату овакво управљање државом не може бити задовољавајуће!
Али, ти југо-четници се дижу на задње ноге у покушају забране свега што Хрватску чини Хрватском!!!
А напосе им смета ЗА ДОМ СПРЕМНИ!!!
Босна и Херцеговина: Прича о два Сарајева, подјељена политиком, а спојена животом
Е па, онима који нису задовољни оваквом Хрватском и оваквим властодршцима, честитам 10. травањ, а онима другима поручујем, Спусти ће густа магла, опет!!!“
„Јасеновац је мит и измишљотина југо српских структура који десетљећима шибају Хрватску и Хрвате том измишљотином о стотинама тисућа побијених у Јасеновцу!!!
Погледајте позорно те структуре које одлазе у Јасеновац.
Погледајте их и упитајте се што они, заправо, траже у Јасеновцу?
У Јасеновац одлазе, углавном, они или потомци оних који слиједе политике оних који су убијали Хрвате, од 1941. до 1995. године, и дан данас!!!
Дакле, у Јасеновац одлазе потомци комуниста и партизана који су убијали разоружану хрватску војску и цивиле, јер у борбама нису имали шансе против хрватских војника!!!
Одлазе четници који су починиле толике злочине над Хрватима, углавном цивилима, почевши од наше Раме 1942. године, а који су се 1945. године пресвукли из четничких у партизанске одоре, боље рећи дроњке, јер су са заробљених хрватских војника скидали одоре које су за њих биле премија!!!
Они су, помијешани, побили око пола милијуна Хрвата, од Блебурга до Ђевшелије, а добар дио су их побили баш у Јасеновцу 1945. 1946. 1947…!!!
Тамо одлазе и Цигани који су по вокацији лоповски народ, који само гледају гдје ће што украсти, а украст ће ти све, од ствари преко старог и новог жељеза па све до идентитета, ако могу, украст ће ти душу ако му се укаже прилика!!!“
Кроз тог и таквог Филиповића проговара и данашња Босна Сребрена. Није то Босна Сребрена оног дијела фрањеваца које сам Филиповић презире и које назива најпогрднијим именима. Неки од њих реагирали су на Филиповићеве обједе, примјерице фра Стјепан Ловрић и фра Иван Шарчевић у великоме тексту Пиромани лажи, потвора и обмана.
Али то је данас владајућа – и данас већинска – Босна Сребрена. То је Босна Сребрена ликова попут гвардијана Јозића, све до врха Провинције. Када она проговори, како оно рече Миодраг Кандић с почетка овог текста, постаје огледало које показује оно што не желимо видјети.
Такву Босну Сребрену – то примитивно и зло лице или наличје – не желим ни ја видјети. Али не желим и не могу ни затварати очи.
Извор: Прометеј
