РОЂЕН У ЛОГОСУ
Учим говорити. Сваким треном свог присуства.
Одвајам запете од ријеч. Запињем слогове
у подножју вијека, када отворим уста
и изустим ријеч; прозовем звијери и богове.
Учим ту пјесан, да јесам. Помјерам твари у кругу
из кога излаз води на суротну страну…
Искушавам ријечи. Сам у свом сатјеран углу;
у клинчу са стварношћу, док вјекови не престану.
Учим поиесис, како да сатворим своју ватру.
Ноћ ми под мишку очајале звијезде замеће.
Да једном премостим Итаку и Суматру –
пјесмом кроз еоне космоса. Да на крај станем
свега што се више никада вратити неће;
У логосу да пјесан човјека васпостанем.
Подгорица, април 2026.
БИЋЕ ЈЕЗИКА
Глечери који странствују на мојим длановима.
одсутне ведерине које се буде у мени
и ти која јеси, док те у ријечима има.
у ријечима које ништа не може да замјени.
Поиесис од ког се космос осјећа већим
и од човјекове потребе да изуми вријеме.
језик у коме трагам за собом непостојећим.
твар из које пјева ријеч и кад фонеме занијеме.
Језик из кога се издиже видик. копрена мог лика.
за којом се будим без имена и својства.
само сам глад за уснама уснулог путника
док те тражим низ бјелину којом ово творим,
на глувом банкету попут непозваног госта,
на језику биљака и птица да те изговорим.
Подгорица, август 2025.
ЧЕКАЈУЋИ ПЈЕСМУ
Бескрајне бјелине којима
нема ко проћи.
Пјесме су зашле иза видика,
испод коре.
Остајемо негдје,
немушти и беспомоћни,
да чекамо сами
да нам ријечи се отворе.
Чекајући на нешто
што је одавно прошло
и што се догодило
у одсуству човјека,
наше вријеме се
овдје начисто потрошило,
а вјеровали смо нијемо,
трајаће довијека.
Коме ријечи сад, у какво се
језгро сам свити?
Пјесме коме,
кад упразно збори проза?
Скарабеј гура свијет
згурен у слијепој орбити
и све је већ било једном
и све је речено,
остаје да траје
ова датост малерозна…
у бездан док не раздамо
све што је путем стечено.
Подгорица, септембар 2025.
ЧИТКА ВОДА
читка вода као пјесма протиче мојим током.
негдје у мени буде се капи. даљине копне.
у бездан узидан. ја сам копно. овдје дубоко.
вода ме наговара да. (не) изађем из опне.
вапненац. камен студенац. у камену кладенац.
извире ријеч на врело мог сјећања. отвара твар.
је сам ли самотан. у себе попутан младенац.
вода ме заводи. јесам ли биће. јесам ли ствар.
читка вода мојим током своје капи одлива.
исписан сам свим што је у мени вријеме нанијело.
како да изађем из пјесме. вода ме изазива.
у мом грлу се пролама ријечи бездани зденац.
корито је у ком бивам. моје ровито тијело.
јесам ли самотан. у себе попутан младенац.
Подгорица, септембар. 2025.
ЖИВОТИЊА
коме од вас ја да своје јаде предам.
кад у мени тек ли трачак наде тиња.
научен да трпим. и у празно гледам.
немам што да иштем. та ја сам животиња.
на мени је да ћутим. и напријед тјерам.
била жега ил’ киша. мени је исто.
да им служим и да им се не замјерам.
низ камењар све док не липшам начисто.
а човјеку ја сам баш такав од вајде.
нити шта знадем. нити ме ко шта пита.
да ли бих воде. или траве радије.
од себе да се склоним немам коме.
низ калдрму, док не одерем копита.
тјерам своје бреме. јади да ме сломе.
Подгорица, септембар 2025.
Отишао је Предраг Драговић – сликар тишине, завјета и поезије
Биографија:
Миљан Николић рођен је у Загребу, 18. августа 1977. године. Од 1992. године живи у Подгорици. Филолошке студије, Одсјек за српски језик и јужнословенске књижевности завршио је у Никшићу.
Пјесме су му заступљене у шест зборника поезије: „Дан послије будућности“ (1999), „Флуид“ (2006), „Седам ноћних рукописа“ (2007), „Савремено српско песништво у Црној Гори“ (2008), „Предио у праскозорје“ (2008) и „Манифест снова, антологија српске поезије (песници рођени од 1970. до 2000)“ (2025).
Објавио је двије књиге пјесама: „Увод у Итаку“ (2014), у издању едиције „Хододарје“, Матице српске из Црне Горе и „Лептиров пир“ (2019), у издању едиције „Нови талас“, Удружења књижевника Црне Горе. Приређивач је и коаутор концептуалне књиге пјесама седморо аутора ,,Предио у праскозорје“ (2008).
Од Удружења књижевника Црне Горе (2022) добио је књижевну награду „Видовданска повеља“ за критичко-есејистичку валоризацију савремене српске књижевности у Црној Гори.
За књигу „Хераклитова причест“ добитник је награде „Миодраг Мијо Ћупић“ (2026) коју је подијелио са пјесником Верољубом Вукашиновићем.
Уредник је рубрике за поезију у часопису „Стварање“ (часопис Удружења књижевника Црне Горе) и сарадник је у улози новинара Радија Црне Горе 1 (емисија „Културна панорама“). Ради као сниматељ звука на Радију Црне Горе.
