Može li se išta novo napisati, odglumiti, snimiti, uopšte novo reći o porodici, pa još disfunkcionalnoj, po pravilu krnjoj zbog ovog ili onog ljudskog, ili nekog drugog razloga? Da, može i ima šta da se o tome još nešto kaže, na iznenađenje svih nas pomalo ili više sveopštom otupelošću sediranih ili očajnički blesavo razdraganih, kada se pojavi neko ko zaista zna šta radi i ima vere u to
Ostvarenje „Sunce mamino“ scenariste i reditelja Koste Đorđevića, ovih dana pristiglo na bioskopske repertoare, uzoran je primer za nevedeno i još po nečemu.
Pored ostalog, to je i nesumnjiv domaći raritet, i trijumf kreativnosti kao tihi ali snažan i važan kontrast dominantnoj provincijalnoj glamuroznosti oličenoj najpre u filmskom slavljenju zavodljive energije nasilja i savkovrsne pomračine, kao i lukrativnom veličanju inače dominantne turbo folk (ne)kulture. Tako u ovom delikatnom i nepretencioznom filmskom tkanju, o još jednom opštem mestu univerzalnog filmotvorstva – adolesceneciji, iliti goroko – slatkom dobu mladosti, ispostavlja se, takođe (što je važno ali ne i najvažnije), ima nečeg novog i u tome kako je ispričano.
U filmu, Relja (Pavle Čemerikić), izđikljali tinejdžer, pored svih svetskih i domaćih nevolja, razumljivo brine samo o sopstvenom životu, tj. o tome kako da osvoji srce devojke iz komšiluka. A Ana (Alisa Radaković)? Baš je raskinula sa dečkom i novi udvarači već čekaju svoju šansu. Relji se tako učini da bi u jakoj konkurenciji njegova komparativna prednost mogao da bude skorošnji porodični događaj – smrt njegove bake. Em, malo Aninog drugarskog sažaljenja, em, mogućnost da se, makar na sahrani, dogodi to konačno ljubavno približavanje.
Problem je samo što Reljina mama Olga (Branka Katić) za majku nije ni planirala uobičajenu sahranu, već onu sirotinjsku, opštinsku. Jer, odavno su se otuđile, prekinule kontakte i eto, zauvek rastale. Bez poslednjeg pozdrava, kako to ponekad biva. Nije da i novac nije problem, za samu majku sa dva sina. Tek, Relja, inače u tenzičnom odnosu sa mamom, stvara uzima u svoje ruke i bez njenog znanja kreće da organizuje bakinu dostojanstvenu sahranu… Ovakav prolog deluje kao početak urnebesne komedije, ali većim delom stvari ipak idu malo drugačije. Dovoljno je još reći da će se mnogo toga, na ne baš očekivane načine, razrešiti i u glavama i osećanjima glavnih protagonista.
U ovom, svom trećem celovečernjem igranom ostvarenju (prethode mu (S)Kidanje i Reži), Đorđević ostaje verana, od prvog filma uspostavljenoj poetici i motivima, na vizuelnom planu patiniranim, gotovo raspadajućim ovoveremenim urbanim pejzažima, demodiranim enterijerima i održavanju fokusa na licima likova, na neki način oštećenih i uhvaćenih u egzistencijalnom raskoraku sa sobom i svetom, uvek u pokušaju da ostvare (ne)moguće ljubavi.
Za kreirenje jednog ovakvog jedinstvenog gradskog svemira, zasluge uveliko pripadaju i Bojani Andrić, direktoru fotografije čiji kadrovi centra Beograda, snimljeni iza blistavih fasada (zapušteni haustori, oljušteni zidovi, umazana dvorišta, ruševne terase i nadrealni krovovi smešteni na potezu između Beograđenke i hrama Svetog Save), kompleksni i na momente očaravajući, odišu funkcionalnom a istinskom egzotikom novootkrivenih stvarnih prostora da bi i fizički i na simboličkoj ravni bili organski sjedinjeni sa protagonistima i manifestacijama njihovih stanja.
Uz navedeno, „Sunce mamino“ karakteriše svesna žanrovska neodređenost, ili pre dobro izbalansiran žanrovski miks u rasponu od, u naznakama, tinejdžerske komedije do prigušene melodrame. Uz to, relaksiran ritam i usporeni tempo daju mekoću i blagost nizu događaja i kada je reč o surovim životnim činjenicama prouzrokavanim aksiomatskim fenomenima ljudskog postojanja kao što su: ljubav, mržnja i smrt. Film „Sunce mamno“ u konačnom ishodu nagrađuje tihom, a velikom katarzom makar za kratko (ili možda na duže) vraćajući nas sasvim običnim, a tako važnim stvarima.
Odstupanje od konvencija, ali ne zarad koketiranja sa ispraznim artizmom, nazire se i u radu sa glumcima, gurnutim preko ivice improvizovacije, kao i u kratkim, nedorečenim a značenjski jasnim i životnim dijalozima. Uz nekoliko aktuelnih sineasta mlađe/srednje generacije, Đorđević se do sada urađenim na polju bioskopskog filma pokazao kao vredan autor ovdašnjeg svojevrsnog urbanog, neko bi rekao art haus filma (u najboljem smislu reči) za ovovremene tinejdžere, ali i sve koji se tih svojih dana još sećaju.
Vladimir Crnjanski
Izvor: Dnevnik.rs
