Koža je novu Evropu, onakvu kakva je izašla iz Drugog svetskog rata, uhvatila u svoj njenoj autentičnosti; i to pogledom koga kasnija razmatranja nisu naknadno korigovala, a upravo zbog toga on tu Evropu otkriva zaslepljenu novinom u trenutku njenog rođenja. Pada mi na pamet Ničeova ideja: suština nekog fenomena otkriva se u trenutku njegove geneze.
Nova Evropa rođena je iz jednog ogromnog poraza, kome nema ravnog u njenoj istoriji; prvi put, Evropa je bila potučena, Evropa kao takva, čitava Evropa. Potučena prvo ludilom svog sopstvenog zla otelovljenog u nacističkoj Nemačkoj i potom oslobođena s jednog kraja od strane Amerike, a s drugog, od strane Rusije. Oslobođena i okupirana. Govorim to bez ironije. Obe te reči su tačne. U njihovom spoju leži jedinstvena priroda situacije. Postojanje članova Pokreta otpora (partizana), koji su se svuda borili protiv Nemaca, ništa bitno nije promenilo: nijedna zemlja Evrope (Evrope od Atlantika do baltičkih zemalja) nije se oslobodila sopstvenim snagama. (Nijedna? Jedna ipak jeste. Jugoslavija. Svojom sopstvenom partizanskom vojskom. Zato je 1999. godine bilo neophodno nedeljama i nedeljama bombardovati srpske gradove: da bi se, a posteriori, i tom delu Evrope nametnuo status pobeđenog.)
Oslobodioci su okupirali Evropu i promena je odmah bila očigledna: Evropa, koja je još juče (potpuno prirodno, potpuno bezazleno) svoju sopstvenu istoriju i kulturu posmatrala kao model za čitav svet, osetila je koliko je mala. Blistava, sveprisutna Amerika bila je tu; za Evropu je postalo neophodno da preispita i preoblikuje svoj odnos prema njoj. Malaparte je to video i opisao, bez pretenzije da predviđa političku budućnost Evrope. Naročito ga je fascinirao novi način bivanja Evropljaninom, novi način osećanja Evropljaninom, što će ubuduće biti određeno sve intenzivnijim prisustvom Amerike. U Koži, taj novi način života izbija iz galerije kratkih, sažetih portreta, često i komičnih, ondašnjih Amerikanaca u Italiji.
Iz knjige Susret
Izvor: artnit
