Године 1958 Ратко Ђуровић и Велимир Стојановић одлазе из Црне Горе, настављајући свој рад у Београду, у Авала-филму. Плод те сарадње је филм Четири километра на сат, радна верзија филма Сиве вертикале. Сличним драматуршким поступком, као и у траги-комедији Зле паре, Ђуровић се одлучио за нови комедиографскоги садржај, показујући свој афинитет за филмску комедију
https://www.youtube.com/watch?v=tYF4NKgk0e4
Вратио се у једно, релативно скорије, прошло вријеме, гдје је на психологији једне паланке, њеној филозофији и механизму живљења, тај паланачки дух, ту стиснутост мале средине, успио филмски да исприча. Два посланика боре се свим средствима за гласове. И на улици се придобијају гласови. Директор школе се грли са оним домаћинима који имају у фамилији више потенцијалних гласача.
Дијалошку сцена из филма:
– Директор: Да те загрлим племенити сине!
Није због избора недо бог, но што си племенитог рода.Грађанин: Ми смо се господине директоре мало прије грлили.
Директор: С таквим чојеком мало је и два пута! “
Прича о ђачкој љубави дјевојке и момка, чији су родитељи политички противници, коју најбоље објашњава професор психологије, (кога игра Миодраг Петровић Чкаља), у дијалогу са инспектором школе, који се најблаже речено, без проблема, уклопио у сву ту галерију ликова и њихова палначка размишљња:
Дијалошка сцена из филма :
Професор: Коме овде другом да се обратим?
Инспектор: Ја вас пажљиво слушам.
Професор: Онда дозволите да поновим. Директор је хтео да његова рођена кћи подвали свом другу, а онај ћифта са мртвачким сандуцима да свога сина подмете директоровој кћерци, и све ради избора.
Инспектор: А, откуд ви то знате?
Професор: Деца су ми сама све рекла.
Инспектор: Зар они имају толико поверења у вас.
Професор: Имају господине инспекторе.
Инспектор: То је, богме, лепо од њих.
Професор: Зато вас молим, учините нешто, и то још данас, сутра су већ избори. Ургирајте код владе нека се пониште ови избори, и за нове одреди неко који ће спечити разне махинације и са једне и са друге стране, јер су они иста сорта и читава ова паланка. Од јуче стално чујем у ушима, оне стихове: О, та уска варош и ти уски људи,и мислим на ту нашу децу која ће сутра пред нама полагати матуру.
Инспектор: Све ћу урадити што могу. (..а није ниста урдио..!)
Професор: Хвала вам господине инспекторе, учинићете заиста једно хумано
дело. И, као у Злим парама, и у Четири километра на сат, аутори су увели у филмску причу мноштво јунака истовјетне драмске важности, унутар заокружене цјелине.
Прва и основна карактреристика Ђуровићевих сценарија јесте у драматуршкој конструкцији. То је драматургија која уз главну драматурску основу има и периферне мотивације, гдје постоји пуно споредних ликова, и гдје је чак тешко подвући разлику имеђу главних и епизодних ликова , све је то на одређени начин структурисано у главној композицији филма, и подједнако важно.
У тој фрагментарној или мозаичкој драматургији њихови ликови су имали најчешће своје реалне, животне, прототипове али то наравно не значи да се драматургија сводила на то, само од реалности и од документаристичких детаља него је то опет добијало онај Ђуровићев гвинт, (вазан обрт), што је у контексту једне универзалније филмске приче, били поводи конкрете инспирације појединим личностима, догађајима, случајевима. Професор Ђуровић је увијек настојао, наравно, Стојановићевим режијским поступком подржан, да стваралачком креацијом дају јаку метафору ван локалних оквира, виши смисао, виши значај. Овдје, напросто имам потребу да цитирам Фјодора М. Достојевског:
»…Историја човјекове душе, макар и најситније душе, можда је још и занимљивија од историје једног народа, особито ако је писана без сујетне жеље да изазове саучешће или дивљење.« Сјетимо се бројних ликова из филма Четири километра на сат. Једноставно, сваки је за себе мала студија, сваки за себе стоји у некој драматуршкој вези са осталим ликовима, и све их обједињује једна идеја, (предмет сукоба) која успијева да све то изнесе у оквиру одређеног стила и одређеног жанра.
Ликови се гомилају, не у оном чисто наративном смислу, него по асоцијацији. Ситуације се гомилају, правећи једну све богатију и богатију атмосферу.
Антологијска увода сцена у филм, гдје мали воз, онај који више не постоји, стално кружи и тиме сугерише један затворени свијет, а у том затвореном свијету све је могуће. Аутори су показали да и у сивој паланачкој атмосфери могу да се нађу, да се створе лирски ликови, као што је рецимо Опјо.
Критика је истакла високе вриједности овога филма, од прве, чудесне, сцене воза који се врти у круг, моћно сугеришући гледаоцу да слиједи прича о неком затвореном свијету, огрезлом у провинцијску чамотињу и малограђанску пустош, до мноштва оригиналних, поетски обликованих ликова, сугестивне атмосфере једне паланке, њених нарави и карактера између два рата.
Нека редитељска и сценаристичка рјешења из филма Четири километра на сат су цитирана и експлоатисана на различите начине у југословенској кинематографији, почев од мјерења кревета предсмртних болесника за потребе власника радње мртвачких сандука, (Маратонци трче почасни круг. р. С. Сијан 1982), до шивења одијела за сахрану, без леђа (тај дио капута у сандуку се не види, па зашто трошити ниовац за материјал…), до чак и буквалних цитата. Лирски лик Опјо, многима је редитељима послужио као инспирацуја, на примјер: сонг из Кустуричиног филма Сјећаш ли се Доли Бел – »На морскоме плавом жалу…«; ликови у филмовима Живка Николића.
Ово изузетно дјело је први играни филм у једној од бивших Југославија, снимљен у синамаскоп техници – на широком платну. Ђуровићев сценарио за филм Четири километра на сат, већ припада историји југословенске сценаристике, а још је модеран и по савременим филмским мјерилима – више деценија пошто је написан! Филм је на петом Пулском фестивалу југословенског филма, добио награду за сценографију, и Златну плакету Арена која је додијељена Миомиру Денићу. Четири километра на сат награђен је и за епизодне мушке улоге, Златном плакетом Арена која је додјељена Милану Срдочу за улогу Ђолета и Милораду Мајићу за улогу Опија.
Др Радослав Т. Станишић
Извор: РТЦГ
