Пише: Марина Кобленц
Решење сваког сукоба је примена људских права, без људских права је све бесмислено и питање је да ли ће бити избора, парламентарног система, конфедерације, краљевине или две државе, каже за Нови магазин палестински мировни активиста и кандидат за Нобелову награду за мир 2025, професор на Универзитету Витлејем Мазин Кумсијех
Професора Мазина Кумсијеха за овогодишњу Нобелову награду за мир номиновала је Мерид Кориган Мекгвајер, добитница исте награде за 1976. за промовисање мира у Северној Ирској. За Нови магазин Кумсијех говори о номинацији, мировном активизму, заблуди о могућности поделе земље између аутохтоног становништва и колонизатора…
Првога јануара 2025. номиновани сте за Нобелову награду за мир. Пола века сте мировни активиста у Палестини и иностранству. Која су Ваша достигнућа?
Почаствован сам што ме је номиновала Мерид Мегвајер. Много је таквих, једнако вредних појединаца који предузимају иницијативе за побољшавање живота, ја сам само један међу њима. Такође успехе чине заједнице, тимови којима припадамо. Неколико примера укључују: турнеја аутобусом „Точкови правде“ коју сам коорганизовао у САД трајала је 6 година током којих смо говорили у хиљадама образовних установа, од средњих школа до универзитета, џамија, цркава, чак и неколико синагога и стотинама друштвених центара да се залажу за мир и правду – правда је предуслов за мир. Утицали смо на десетине хиљада људи, од којих су неки постали доживотни заговорници мира и правде. Покренули смо и петицију о неотуђивом праву на повратак палестинских избеглица која је 1999. скупила 1,5 милиона потписа.
Водио сам и многе демонстрације, дијалоге, разоткривао геноцид, екоцид и сколастицид, написао стотине чланака и књига, утичући на промену политике неких влада. Новац који је дошао уз награде које добијам за овај рад поклањам нашим институцијама и својим колегама. Најважније је било оснивање институција у домовини као што је Палестински институт за биодиверзитет и одрживост.
У својој књизи из 2004. „Дељење земље Канаан“ спојили сте научно знање са мировним активизмом. Које су неке од главних тачака у књизи?
Бен Гурион је почетком 1920-их осмислио кампању за односе с јавношћу у којој је ционистички колонијални покрет – који је он сам описао као колонијални – тврдио да је заинтересован за поделу Палестине, односно за њену поделу са аутохтоним народом. Бен Гурион је у својим дневницима и писмима свом сину објаснио да је та идеја само у пропагандне сврхе, наводећи као пример европске колонизаторе Северне Америке који су чак склапали уговоре са аутохтоним народом, али када су ојачали своју основу, прекршили су уговоре и заузели целу земљу. У разговору са руководством Јишува рекао је да ће се Израел „…проширити на остатак земље са или без договора са Арапима“. То се и догодило 1948, 1967, и сада 2024-25, укључујући и даља проширења у Сирији. То раде колонијалисти.
Многи људи на Западу, као и неки либерални Јевреји, погрешно мисле да је постојао прави план да се земља подели између колонизатора и колонизованих. Чак су и неки палестински лидери пристали на то, Јасер Арафат и Махмуд Абас убедили су Палестинску ослободилачку организацију да прихвати оно што је постало познато као „решење са две државе“.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Никада у историји колонизације није било земље подељене између аутохтоних и неаутохтоних људи, односно староседелаца и колонизатора. Покушаји да се то учини као у Јужној Африци назива се апартхејдом и није било прихватљиво никоме, укључујући и међународну заједницу. Споразум из Осла обавезао је Палестинце да признају израелску државу на 78 одсто Палестине, а да „Израел“ не пристане да призна Палестину, нити чак минимална палестинска права. Моја књига објашњава зашто не постоји „решење“ две државе за колонијалну/антиколонијалну борбу, постоји заблуда или илузија две државе, али не и решење.
Дакле, ево нас у 2025. и даље у истом ћорсокаку. Од Споразума из Осла било је бескрајних преговора који никуда нису стигли. Ционисти су пуштали да се идеја о решењу са две државе одуговлачи, да би дали времена ширењу колонизације, али су у последње две деценије јасно говорили и гласали у свом парламенту против тога.
Шта је онда решење за 100 година стар сукоб између израелских Јевреја и Палестинаца?
Пун назив моје књиге је „Дељење земље Канаан: људска права и израелско-палестинска борба“. Решење сваког сукоба је примена људских права. Када се крше људска права не може бити мира. Узмите у обзир 8,5 милиона палестинских избеглица и расељених лица. Према међународном праву и резолуцијама УН-а, избеглице имају право да се врате у своје место порекла. Члан 13. Универзалне декларације о људским правима то право признаје. Други чланови забрањују дискриминацију људи на основу вере или доношење других закона о апартхејду. Потребно нам је да се ово спроведе.
Без људских права је бесмислено да ли ће бити избора, парламентарног система, конфедерације, краљевине или две државе. Када су људско достојанство и права заштићени, политички аранжмани тада постају очигледни.
У својој књизи „Популарни отпор у Палестини: историја наде и оснаживања“ покривате палестински грађански ненасилни отпор који сеже од 1878, односно од прве јеврејске колоније под отоманском влашћу до друге Интифаде 2000. Какав је утицај имало палестинско деценијско насиље на напоре да се постигне мир и коегзистенција са израелским Јеврејима, у поређењу са утицајем мирног отпора?
Подржавам ненасилни, ненаоружани народни отпор. Као научник морам да опишем ствари какве јесу: када су европски колонизатори отишли у Северну Америку коју су хтели да освоје, градове су називали „нови“ ово и оно, као Нови Јорк/“New York“, Нови Орлеанс/“New Orleans“, да би створили земљу сличну оној коју су оставили за собом. Аутохтони народи, чији се начин живота развијао хиљадама година, били су различити, дакле, били су им на путу. Колонизатори су користили насиље, своје једино оруђе, да се ослободе народа земље за којом су жудели. Племена су пружала отпор на различите начине, Апачи су водили оружану борбу, чак су научили да користе европске коње и оружје, други су нудили луле мира током преговора. Али како год да су се одупирали, њихова земља је била узурпирана.
Не постоји антиколонијални отпор само једним методом, не може се очекивати да ће се масе људи одупрети свима на исти начин. Нелсон Мандела је веровао у оружани отпор, Дезмонд Туту у неоружани отпор, али колонизатору није битно који се метод користи. Без обзира колико је отпор миран, они желе земљу без људи на њој, крај приче. Стога, као и у Јужној Африци и у више од 200 других колонизованих земаља пре нас, начин да се прекине насиље, које најчешће примењују колонизатори, и отпор свих облика, јесте окончање процеса колонизације, односно деколонизација.
Извор: Нови Магазин
