Груписање војних снага и запаљива реторика остављају на располагању узан простор да се постигне договор који би обема странама омогућио да часно изађу из ове ситуације
Пишу: Ендрју Ингланд из Лондона, Абигејл Хауслонер из Вашингтона и Најмех Бозоргмер из Техерана
Превод: Милош М. Милојевић
У време док цене нафте скачу и док се спроводе наређења Доналда Трапа о једном од највећих груписања америчких војних снага на Блиском истоку од рата у Ираку, преговори између Сједињених Америчких Држава и Ирана све више подсећају на трку са временом да се избегне избијање регионалног сукоба.
Обе стране сусреле су се на другој рунди преговора о нуклеарном програму овог викенда. Ирански министар спољних послова Абас Арагчи саопштио је да су остварени „добри помаци“ а амерички званичници изјавили су да ће се Техеран вратити за две недеље са „детаљним предлозима“. Али требало би бити опрезан са оптимистичним проценама пошто је амерички потпредседник Џ. Д. Венс оптужио Иран да је невољан да прихвати Трампове црвене линије.
Портпаролка Беле куће Каролин Левит одговорила је у среду да иако је „дипломатија увек прва међу опцијама“ има „много разлога и аргумената који се могу дати у прилог напада на Иран“. Говорила је о другом америчком носачу авиона и десетинама војних авиона који се крећу ка овој области.
Супротстављени наративи показују да је путања којом се стране крећу трошна и несигурна, са огромним, сложеним препрекама пред дипломатским разрешењем којим би се избегао нови рат између ових архинепријатеља .
Вали Наср, предавач на Универзитету Џон Хопкинс, каже да би био потребан „својеврсни дипломатски џијуџицу“ како би се испословао споразум прихватљив обема странама.
Кључни расед јесте дуготрајно спорење око питања иранског програма обогаћивања фисионог материјала. Трамп је у више наврата поновио како инсистира да Техеран у потпуности уклони своје капацитете за обогаћивање нуклеарног материјала, што је црвена линија преко које није вољан да пређе ирански врховни вођа ајахолах Али Хамнеј.
Превазилажења ове пат позиције тако да и непредвидљиви амерички председник и кочоперни ирански лидер могу да из ње изађу неосрамоћени представља велики изазов.
Једна могућност јесте договор који не би експлицитно принудио Иран да одустане од свог права да обогађује уранијум – што је процес који може да произведе гориво за нуклеарне реакторе и материјал погодан за израду нуклеарног оружја – али у којем би се сагласио да неодређено дуго суспендује све активности обогаћивања уранијума.
Сматра се да Иран није обогаћивао уранијум од када су се Сједињене Државе прикључиле израелском Дванаестодневном рату прошлог јуна бомбардовањем три кључна нуклеарна постројења Исламске републике, те би овакав споразум представљао формализацију продужења статуса кво.
Араш Рејсинежад/Аршам Рејсинежад: Како би изгледао амерички рат против Ирана?
Али инспекторима такође није допуштен неометани приступ ономе што је претекло од нуклеарног програма. Ричард Нефју, стручњак за нуклеарно наоружање и некадашњи амерички званичник, каже да је „изазов верификовања највећа, са техничког становишта најнепремостивија препрека за постизање нуклеарног договора у овом тренутку“.
Аналитичари очекује да Техеран отпреми своје залихе физионог материјала, укључујући више од четиристо килограма уранијума који је обогаћен близу нивоа неопходног за израду нуклеарног оружја, и да прихвати строжи међународни надзор својих постројења.
Иранци су се сагласили са сличним мерама у договору из 2015. године, који је познат по скраћеници на енглеском језику JCPOA (Joint Comprehensive Plan of Action, на српском језику уобичајено Нуклеарни договор), потписаним са Обамином владом и другим светским силама. Овај споразум ограничава их да обогаћују уранијум до нивоа који је далеко нижи од оног потребног за израду нуклеарног оружја и прописује горњу количину обогаћеног уранијума којом могу да располажу на триста килограма.
Али споразум је развргнут након што се Трамп повукао током свог првог председничког мандата, те је након тога Иран инсталирао напредне центрифуге и прикупио је залихе од скоро десет хиљада килограма обогаћеног уранијума. Његова одлука да се повуче из споразума 2018. године и потом да се прикључи израелском рату прошлог јуна у време док су се одвијали разговори између Вашингтона и Техерана, продубили су вишедеценијско неповерење.
Наоколо кружи још једна претходно нејасна замисао о успостављању регионалног „конзорцијума“ који не би био на иранској територији али у којем би било допуштено Ирану и другима да обогаћују уранијум до ниског нивоа чистоће, потребног за цивилну употребу. Техеран, међутим, инсистира, да ово не би могла бити замена за његов сопствени програм.
Државе у региону – које су радиле на поспешивању разговора и очајнички покушавају да спрече амерички напад у страху да би рат могао прећи и преко њихових граница – кажу да Трампова администрација указује да би могла бити вољна да покаже извесну прилагодљивост у вези са нуклеарним питање. Бела кућа је одбила да коментарише ове наводе.
Ипак, аналитичари и дипломате очекују да је Трампу за успешно окончање кризе потребно нешто више од договора који је 2015. године потписао бивши председник Барак Обама.
Трампова влада је рекла да би разговори такође требало да обухвате умањење иранског арсенала балистичких ракета и окончање подршке регионалним милитантима. Иран, међутим, инсистира да о овим темама не жели ни да разговара, истичући да би се требало усредсредити на нуклеарни програм.
Регионалне дипломате говоре да би требало разговарати о једном по једном питању, уз наду да би продор учињен у преговорима о нуклеарном програму могао да оснажи поверење између укључених страна. Турски министар спољних послова Хакан Фидан изјавио је прошле недеље Фајненшел тајмсу да регионални чиниоци могу да играју улогу у умањењу иранске претње балистичким ракетама, додајући: „Покушавамо да дођемо до домишљатих идеја“:
Нефју верује да Трамп има више склоности од Иранаца да прихвати договор, све док може да тврди да је његов војни притисак принудио исламски режим да начини знатније устукне него од оних које су начинили прихватањем Нуклеарног договора.
„Уколико председник иступи сутра и каже: ‘Добра вест!… Иранци су се сагласили да неће уопште обогаћивати уранијум наредних десет година и да ћемо наставити разговоре о ракетама, регионалним милицијама и другим питањима о којима никада нису желели ни да разговарају са Обамом’, тешко ми је поверујем да амерички политички систем на то неће одговорити речима, ‘знате како, то је прилично добро“, каже Нефју.
Ако се не начини продор у вези са обогаћивањем уранијума неће бити шансе да се оствари напредак о другим питањима које две укључене стране сматрају суштински важним, укључујући и олакшање санкција Ирану.
Вашингтон пост: Како је протекла војна операција заробљавања Николаса Мадура
„Иранци су довољно промућурни да говоре како су разговори само о нуклеарном договору и о санкцијама, не и о другим темама“, каже једна западни дипломата. „Али [усредсређивање] само на обогаћивање неће задовољити Американце. САД не верују да би нешто слично Нуклеарном договору било довољно“.
Али Ваез, стручњак за Иран у Кризној групи (Crisis Group), каже да иако би Трамп био вољан да допусти обогаћивање уранијума до једног ниског нивоа, слично ранијем нуклеарном споразуму, то можда не би било довољно Хамнеју да из целе ствари изађе уздигнуте главе.
„Оно што Иранци желе није само уклањање војне претње која се надвија над њима, већ им је потребно и олакшање економског притиска“, каже.
Хамид Ганбари, заменик министара спољних послова, рекао је иранским пословним људима овог месеца да би било који споразум који би они били вољни да прихвате морао да укључује одредбу да се одмрзну иранска средства од продаје нафте замрзнута у иностранству, у износу од више десетина милијарди долара. Он је такође настојао да апелује на Трампову склоност према склапању финансијских договора, говорећи да се разговарало и о америчким инвестицијама у црпљење гаса, нафте и у рударске послове.
Бела кућа одбила је да одговори на питање да ли ће Трамп размотрити олакшање санкција.
Неки аналитичари верују да је опасност од сукоба појачана након бруталног иранског обрачунавања са антирежимским протестима прошлог месеца – током којег је страдало више хиљада људи – и да је америчко груписање војних снага довело до једног усмерења ка сукобу од којег је тешко одступити.
„Дошли сте са великом армадом у ову област“, рекла је Сузан Зиадех, некадашњи амерички амбасадор у Катару за време Обаминог председничког мандата. „Чињеница да располажете са толико ватрене моћи… ствара само по себи један замајац. И понекад је прилично тешко да се такав замајац закочи“.
Очекује се такође да Иран жели јасне детаље и уверавања као део било ког договора с обзиром на неповерљивост према САД – не неки неодређени договор сличан Трампој мировној иницијативи за Газу који је оставио многе детаље недореченим.
Ипак, за постизање опсежног договора потребно је време које Ирану можда не стоји на располагању као и техничка стручност и широк маневарски простор који недостају Трамповом преговарачком тиму.
За сада одржано је само неколико сати посредних разговора између укључених страна. Насупрот томе, о Нуклеарном договору из 2015. године преговарало се готово две године како би се дошло до коначног споразума.
Ваез каже да је „брзина војне мобилизације већа од брзине преговара“.
Нак0н што прошлогодишњи преговори нису успели да избегну јунски напад Израела и САД, ирански тврдолинијаши верују да је најбољи начин да се избегне нови рат уверавање да ће Америка овога пута претрпети штету, изјавио је Наср на једном овонедељном округлом столу.
Они знају да Трамп „воли да се ствар изведе згодно и уредно“ (nice and neat) слично муњевитом заробљавању Николаса Мадура у Венецуели, додаје Наср. „И они покушају да га увере како ће ово бити једна аљкава ствар“.
Неки у Трамповој влади су у међувремену предвидели да ће нова војна операција – уколико је САД буду извеле – протећи отприлике као јунски рат, уз мининалну штету нанету у узвратним нападима зато што је Иран знатно ослабио.
Обе претпоставке представљају потенцијалне погрешне рачунице, каже Наср. „У току је сценарио у којем би се све ово лако могло отргнути контроли“.
Извор: Financial Times
