Пишу: Лајла Абуд из Париза и Делфин Страус и Џенина Конбој из Лондона
Превео: М. М. Милојевић
Тешка финансијска ситуација одражава шире проблеме пандемијске и енергетске кризе али такође и умањења пореза која је на почетку свог мандата спровео француски председник
Француски дуг нагло расте, дефицити су све већи и већи и владе двојице премијера су пале покушавајући да реше овај проблем.
Питање које се сада надвија над политичким приликама у Паризу је: колику кривицу за буџетске потешкоће сноси сам француски председник Емануел Макрон?
Од када је Макрон ступио у Јелисејску палату 2017. године обећавајући умањење порезa, појачани економски раст и смањење државних расхода, јавна потрошња је скочила – и исто тако однос француског дуга спрам бруто домаћеg производa, који сада je сада већи само у Грчкој и Италији међу државама чланицама еврозоне.
Буџетски дефицит је прошле године досегао 5,8 одсто БДП-а, највиши међу државама еврозоне. Франсоа Бајру, други премијер који ове године напушта премијерску дужност због неостварених планова о смањењу дефицита, намеравао је да спроведе пакет фискалних мера вредан четрдесет четири милијарде евра који ће сада готово извесно морати да се умањи када на дужност буде ступио његов наследник.
Сваљивање кривице између Макронових центриста и бесне опозиције учиниће постизање буџетског компромиса изузетно тешким.
Председников модернизацијски приступ остварио је неке резултате. Незапосленост је опала пошто су промењене рестриктивне одредбе радничких закона. Побољшана је француска репутација као инвеститорске дестинације, а померање старосне границе за одлазак у пензију на шездесет четири године задржао је већи број старијих људи на радном месту.
Али левичарска Социјалистичка партија, која је кључни прелетачки блок чији су гласови неопходни да би био усвојен било какав буџет, сада захтева да Макрон начини додатне уступке за које он држи да би поништили највећи део његовог политичког наслеђа. Социјалисти желе повећање пореза за најбогатије и суспензију тешко извојеване председникове пензионе реформе.
Тешко стање француских финансија може се објаснита двама чињеницама, према наводима економиста: њеном великом јавном потрошњом зарад ублажавања економских последица пандемије вируса Ковид и потоњом европском енергетском кризом, али такође и опсежним пореским олакшицама које је Макрон увео 2018. године.
Фајненшел тајмс: Како је партија Олафа Шолца изгубила упориште у језгру немачке индустрије
Половина укупног раста француског дуга од 2017. године забележенаје због ових трајних умањења пореза, уз кризе под које би се могла подвести друга половина, процењује Ксавије Ражо, који је на челу Француске опсерваторије за економска кретања (француски Observatoire Français des Conjonctures Économiques скраћено OFCE).
„Макрон сноси извесну одговорност и он јесте грешио“, каже Франсоа Екал, некадашњи званичник у министарству финансија и стручњак за француске јавне финансије.
Али „ово је стара прича која има дубоке културне узроке – Французи захтевају више помоћи и заштите од државе, али у исто време захтевају и мање порезе“, додаје. „То је некохерентно“.
Француска није уравнотежила буџет још од седамдесетих година двадесетог века. Увек је била изузетак међу развијеним економијама по обиму јавне потрошње која је обухватала 57 одсто БДП-а 2023. и по томе је надмашивала јавну потрошњу сваке државе чланице Организације за европску сарадњу и развој. Она такође има и једно од највиших пореских оптерећења које углавном обремењује запослене.
Током дугог времена, једна за другом владе су сагледавале ово као прихватљиви политички избор, уз релативно робустан раст продуктивности и бруто домаћег производа што је спречавало да се задуживање отргне контроли. Порески обвезници били су вољни да подупиру издашне пензије и социјална давања као део много хваљеног француског друштвеног уговора, и високо су држали до својих јавних служби.
Прошле године 47 одсто свих издатака утрошено је на пензије, здравство и накнаде за незапослене, двадесет одсто на локалну управу и тридесет четири одсто на државни буџет, према наводима министарства финансија.
Када се Макрон уселио у Јелисејску палату, дуг се кретао дуж опадајуће путање и дефицит је износио 3,4 одсто БДП-а, захваљујући мерама које је спровео његов социјалистички претходних Франсуа Оланд ради избављења из финансијске кризе после 2008. године.
Оланд је повисио порезе компанијама и домаћинствима, али је такође увео издашна пореска олакшања за истраживање и развој, као и подстицаје за запошљавање.
„За тако нешто тада је постојао фискални простор“, каже Ражо. „[Макрон] је могао да умањи неке порезе на почетку свог мандата а да се дефицит и даље смањује 2019. године, и било је очекивано да је тако нешто могуће“.
Макрон је смањио опорезивање богатства и заменио га је скромнијим порезом на некретнине, док је порезе на капиталну добит такође умањио увођењем уједначене пореске стопе од тридесет одсто. Корпоративне пореске стопе умањене су са 33 одсто на 25 одсто, и ограничени су порези на производњу који су умањивали конкурентност.
Фајненшел тајмс: Упознајте побуњеног економисту који заговара увођење глобалног пореза за богате
Ово је довело до тога да је левица почела да критикује Макрона као „председника богатих“, иако је укидање пореза на станове, од чега су корист имали сви власници некретнина, било међу најскупљим потезима које је повукао.
Резање пореза било је углавном незасновано, због Макронове опкладе да ће његове политике ојачати економији и побољшати учешће у радној снази, што би повећало државни доходак и умањило дефицит.
„На томе се увек заснивао његов приступ – никада није желео да изврши напад на јавну потрошњу или на рад државе“, каже Филип Дезертин, економиста са Института за пословну администрацију Сорбонске пословне школе из Париза. „Умањење пореза било је потребно да се повећа конкурентност, али то је требало надоместити структурном реформом“, додаје.
Онда је уследила серија криза на које је Макронов одговор било вишекратно посезање за чековном књижицом. Прво, покрет жутих прслука (gilets jaunes) се распламсао 2918. због предложеног опорезивања потрошње горива због емитовања угљен диоксида, што је разбеснело демонстранте који су осећали да ова пореска политика ставља богате у повлашћени положај.
Онда су уследили у кратком временском размаку ударци које је донела пандемија Ковида и европски енергетски шок – последично је влада много трошила на кризну подршку да би одржала ниво радничких зарада, одржала компаније на површини и помогла домаћинствима да плате своје рачуне.
Иако одговор на пандемију који је коштао око 170 милијарди евра, односно десет одсто вредности француског бруто домаћег производа, није био у нескладу са обимом мера у другим државама, Француска је наставила да даје помоћ током дужег временског периода у односу на упоредиве државе под геслом ‘колико год буде потребно’ (quoi qu’il en coûte).
Током европске гасне кризе, влада је засула потрошаче и фирме субвенцијама за енергију и гориво без икаквих критеријума. Француски национални ревизор утврдио је нето трошак ове мере на седамдесет две милијарде долара.
Економисти наводе да је фискални подстицај био претеран. Али према наводима Француске опсерваторије за економска кретања дугорочнији и темељнији проблем – који је постао видљив тек због поремећаја изазваних пандемијским олакшицама – било је опадање пореских прихода због ранијих Макронових одлука.
Многи економисти нису успели да ово уоче због турбуленција током кризних година, што је учинило предвиђање веома тешким, каже Ражо (Ragot).
Вучић Ђукановићу поклонио Ђуришића, као чувену Тројанску скулптуру
Овакви изазови означили су да је министарство финансија подбацило предвиђајући пореске приходе прошле године. Због тога Француска има далеко виши дефицит у односу на постављени циљ.
Узевши у обзир већ висок ниво пореских стопа, неизвестан раст продуктивности и стагнирајуће тржиште рада, економисти кажу на Француска неће моћи да довољно брзим растом или опорезивањем изнађе излаз из своје тешке фискалне ситуације.
Постојано настојање да се умањи јавна потрошња у многим областима биће неопходно, каже Класије Жаравел (Xavier Jaravel), председник Савета за економску анализу француске владе. Ово би подразумевало умањење трошкова за здравство и образовање, где француска виша потрошња није довела до бољих резултата него другде у Европи.
„Не постоји једна или две мере којима бисмо могли довољно да умањимо дефицит. Потребна нам је широка лепеза мера“, каже.
Овај задатак могао би да буде остварив, уколико би постојала политичка подршка за постепено резање трошкова током низа наредних година. Али узевши у обзир жестоку омразу која сада дели политичке странке, постизање консензуса биће вероватно немогуће све док гласачи не изађу на биралишта на председничким изборима 2027. године.
Умањење дефицита ‘није уопште економски немогуће и не би уопште морало да буде нарочито болно прилагођавање’, каже Елен Реј, предавач са Лондонске пословне школе.
Извор: Financial Times
