Пише: Владика Григорије
Овај текст посвећујем нашим храбрим и паметним студентима, гледајући у њих као у праведнике који долазе да спасу и себе и нас. Нас истрошене и оронуле
Прије неколико дана прочитао сам да је, према избору лингвиста из Филолошког друштва „Речи“, за ријеч године у Србији проглашена надстрешница. Избор ме није изненадио, али ме је, упркос томе, узнемирио. Хтједох да кажем како је то због тога што је та ријеч у нашу свакодневицу унијела једну неиздрживу, пробадајућу неизвјесност која допире до костију. Међутим, морам додати једну исправку: није ријеч о неизвјесности, већ управо о извјесности онога што настаје када се занемаре не само фамозна „правила струке“ већ и елементарна људскост.
Надстрешница је у сваком смислу моћна метафора. Али преломне ситуације у животу појединца и друштва настају када се изгуби граница између метафоре и реалности. А нама се управо то догодило. Надстрешница, која би требало да штити од природних непогода оне који се под њом налазе, у дјелићу секунде претворила се у гиљотину која се обрушила на њихове главе. Оно што је нарочито страшно јесте чињеница што се у овом (нашем) паду изгубила граница између ствари и људи, између несреће и злочина.
Много пре бетонске надстрешнице, пала је свест о одговорности и људскости
Надстрешница, наиме, није пала сама од себе: њу су својим радом или нерадом, свеједно је – а ипак се надамо да ће се што прије сазнати – оборили управо они који су на себе преузели бригу о безбједности оних на које се она срушила. То значи да је много прије пада бетонске надстрешнице на новосадској жељезничкој станици дошло до пада једне много важније „надстрешнице“, а то је свијест о одговорности и људскости. Или је можда прије ријеч о низу падова којима је узрок људски фактор, што је нарочито болно и отријежњујуће будући да се у тим падовима човјек сасвим поистовјетио са својим (не)дјелом.
С прољећа ’92. био сам укључен у организацију студентских протеста. И тада су, схватам то тек сада, протести били покренути падом надстрешнице. Та надстрешница се звала Југославија. Дуго ме је мучило питање зашто ми, тадашњи студенти, ипак нисмо били у стању да причу изнесемо до краја.
Главни разлог је то што ми тада, упркос свему, нисмо схватали шта се догодило, нисмо схватали да је пала надстрешница. Још више смо се збунили кад су почеле стизати вијести о многима који су под њом погинули. Иако су некима од нас и ближњи страдали у њеном обрушавању, ми нисмо сасвим разумјели шта се дешава. Зашто? Зато што смо и сами, тек сада ми је то постало јасније, били под њом.
Рат је била чаробна ријеч спаса за све кривце одговорне за пад надстрешнице зване Југославија. Рат је омогућио њима да не одговарају, а за многе је постао терен за богаћење, а богами и простор за убијање невиних и за све остало што је већ познато. Надстрешница с тим тако лијепим именом дуго је падала по нама и дробила нам кости, а да ми нисмо били у стању да се испод ње коначно склонимо. А све ово постало ми је тако очигледно када сам видио како се у овој садашњој тешкој ситуацији понашају данашњи студенти.
Млади данас не желе да придржавају грађевину која се неминовно урушава
Посматрајући их шта раде и шта говоре, почео сам дубоко да вјерујем да пред нама коначно стоји покољење младих људи који су у стању да ствари назову правим именом и да ријечју и дјелом погоде право у средиште проблема. Јер они не желе да стоје пред зидом који пада, нити желе да придржавају грађевину која се неминовно урушава. Иако нас је све, ван сваке сумње, новосадска трагедија веома погодила, млади људи, свјесни чињенице да се под надстрешницом жељезничке станице тог кобног 1. новембра могао наћи било ко од њих/нас, одлучили су да не буду тек жртве онога што нас је „снашло“, већ су преузели одговорност – а то значи да су и метафорички и стварно одлучили да престану да стоје под надстрешницама и да изађу.
Више је разлога због којих је то могуће и покушаћу да објасним како читаву ту ствар разумијем. Иако, морам то нагласити, све вријеме осјећам нелагоду што говорим о овој трагедији као метафори, јер када се сјетим конкретних људи који су тог дана испред новосадске жељезничке станице изгубили своје најмилије, најрадије бих заклопио лаптоп и ућутао. Међутим, ова дјеца која одају пошту пострадалима на тако достојанствен начин охрабрују ме и обавезују да наставим.
Дакле, данашњи студенти и омладина, упркос чињеници да већ више од деценије живе у једном политичком систему који је уистину изолационистички, никако нису изоловани. Насупрот томе, они су отворени како једни према другима, тако и према свијету. Многи од њих имају директно искуство живота у уређеном друштву будући да студијски бораве у иностранству или напросто путују, те су у интензивном и сталном контакту са својим пријатељима и колегама из читаве Европе и свијета. Имам утисак да је то генерација која гледа далеко изнад и даље од бесмислених и деструктивних подјела и омраза које су наше лијепе земље и крајеве претвориле у мјеста из којих људи бјеже главом без обзира. Другим ријечима, чини ми се да коначно има наде за њих, за нас, за све.
И док размишљам о томе да се студенти боре за част, како своју тако и својих родитеља и свих нас, излази ми пред очи сцена из чувене серије Салаш у Малом Риту, када ухапшеног студента од озлоглашеног Шицера бране дјеца натписом „Студент није запалио жито“. И тада су и студент и дјеца у тој дирљивој причи бранили част својих родитеља. Данас бих најрадије написао испред свих установа у Србији: „Једино што знамо је да надстрешницу нису срушили студенти“.
Кукавички је и лицемерно бодрити младе људе са стране
У сваком случају, тешко ми је да опишем колико стојим уз ту дјецу или, поштеније, уз наду коју су пробудили у нама. Они, наиме, бране и нашу част, наше достојанство. И ма колико било тешко суочити се с тиме да је нашој части и нашем достојанству потребна одбрана – јер то значи да их ми сами нисмо успјели одбранити – нема ништа љепше од сазнања да постоје насљедници који су у стању да то учине.
Међутим, истовремено ме мучи и једна спознаја коју ме је помало срамота да признам наглас, али нема смисла ни гурати је под тепих. Није ли, наиме, лицемјерно и кукавички бодрити их и аплаудирати са стране тим младим људима – као да смо у каквој позоришној сали а не у реалном животу – очекујући да они сами изнесу терет, који се, ако ћемо бар трунку бити искрени, нашао на њиховим плећима нашом кривицом? Није ли сурово, нереално и надасве непоштено очекивати од њих да ама баш све сами изнесу у име свих нас?
Јесте, они се боре за своју будућност, и јесте да овај свијет, да употријебим ту већ излизану фразу, на њима остаје, али какву поруку ми њима шаљемо и чему их то учимо очекујући од њих да исправљају наше погрешке и да сами поправљају свијет који смо ми покварили? И још важније, докле ће моћи тако сами да издрже и имамо ли заиста икакво право од њих очекивати да наставе, или се пак разочарати ако одустану, јер они ипак своје животе и своје студије ризикују из дана у дан све више. Поштења ради, макар немојмо сметнути с ума ове чињенице.
Имајући све ово на уму, бити човјек данас у Србији у најмању руку значи стати уз нашу дјецу. Најприје, зато што су њихови циљеви људски – да кажем то језиком патријарха Павла, а знамо добро како се он понио у своје вријеме и у сличној ситуацији. А то што су им циљеви човјечни значи да су божански узвишени и племенити, тј. у најдубљем смислу ријечи хришћански.
Али овај увид не смије остати само на нивоу ријечи о нашој дјеци – јер ријеч зна бити лоша маска за сопствену корупцију и јавашлук. Зато своје ријечи морамо потврђивати и дјелом. Уколико смо, наиме, одговорни и поштени грађани, уколико смо – како би то патријарх Павле рекао – напросто људи, послушаћемо ту децу. Замислите само да су 1991/1992. старији послушали вапај студената – колико би наша трагедија која траје већ деценијама била мања.
Извор: Радар
