Пише: Редакција
Скоро мјесец дана не јењава жестина напада на предсједника црногорске Скупштине Андрију Мандића због телеграма саучешћа упућеног породици Ратка Младића. Ови напади не долазе само из Црне Горе, већ и из Хрватске, али и из Словеније и Босне и Херцеговине и сви се одреда образлажу синтагмом „европске вриједности“ које су неспојиве са слављењем ратних злочинаца.
Журнал је у више наврата указивао на чињеницу да се у чину упућивања телеграма саучешћа не може пронаћи чак ни наговјештај елемената глорификације злочинаца као ни негирања судских пресуда и порицања злочина, али у читавом том морализаторском водвиљу постоји један још битнији аспект о којем Мандићеви критичари те покретачи и поборници иницијативе за његову смјену по свој прилици нису водили рачуна.
Споменута синтагма „европске вриједности“ ни издалека није тако магловита као што се то чини црногорским политичарима, журналистима и активистима који за њом олако посежу. Она обухвата шест темељних категорија (људско достојанство, слобода, демократија, једнакост, владавина права и људска права), те принципе плурализма, недискриминације, толеранције, правде и солидарности.
Мандићеви критичари, који одреда чврсто стоје на позицијама одбране комунистичког легата, заборављају да је Европски парламент у јулу прошле године усвојио резолуцију којом се експлицитно и недвосмислено осуђују злочини комунистичких власти у Словенији на завршетку Другог свјетског рата. Међу планерима и непосредним егзекуторима тих злочина били су многи црногорски кадрови који и данас уживају славу. Чињеница да они нису правоснажно пресуђени за своје злочине није представљала препреку за њихову моралну осуду у Европском парламенту.
Поред те резолуције, постоје и резолуција Вијећа Европе из 2006. године, којом се осуђују злочини тоталитарних комунистичких режима, те резолуција Европског парламента из 2019. године којом се изједначавају злочини свих тоталитарних режима, дакле и нацистичких и фашистичких и комунистичких.
Све те резолуције уграђене су у ткиво онога што се данас перципира као клупко „европских вриједности“ из чега проистиче обавеза свих оних који се позивају на те вриједности да се бескомпромисно и експлицитно одрекну легата режима који је за собом оставио бројне нерасвијетљене и непресуђене злочине и који је по својој најдубљој природи у изравној супротности са „европским вриједностима“.
Без тог чина, све критике на рачун Андрије Мандића због једног телеграма саучешћа у којем не постоји апсолутно никакав глорификаторски елемент, постају ништа више од кењкања и пренемагања с позиција морализаторског супремацизма, али и бумеранг који се враћа право у чело ономе ко га је бацио. Да су имали мало више политичке мудрости и цивилизацијске памети, Мандићеви критичари би на вријеме схватили да европске вриједности нису шведски сто, већ скуп принципијелних категорија.
