Пише: Милан Веселица
Жак Делор је био на челу Европске комисије у периоду епохалних промена у међународним односима (1985–1995). У својој визији Европске уније, Делор је отишао даље од уобичајених расправа о критеријумима, начелима и политикама. Зачетак нове визије је наговестио на састанку са представницима цркава и верских заједница 1990. године, рекавши да Европској заједници недостаје „срце и душа“. Две године касније, у освит склапања Мастришког уговора и настанка Европске уније, изјавио је: „Ако у наредних десет година не успемо да дамо душу Европи, да јој дамо духовност и смисао, игра ће бити завршена“. Куриозитет је да ове речи долазе од једног социјалисте. Делор је знао да је за опстанак Европске уније у условима транзиције у међународном поретку, неопходно обезбедити духовни темељ наднационалном идентитету. У томе је желео да има подршку цркава и верских заједница.
Поучене тиме, након Мастрихта многе цркве и верске институције су отвориле званична представништва у Бриселу. Ипак, предлог спомињања Бога или хришћанских корена Европске уније у преамбули је пропао заједно са предложеним Уставом 2004. године. До институционализације сарадње између Европске уније и европских верских институција је дошло тек са Лисабонским уговором (на снази од 2009. године). У члану 17 Уговора о функционисању Европске уније пише да „признајући њихов идентитет и посебан допринос, Унија одржава отворен, транспарентан и редован дијалог са (…) црквама и организацијама”. Међутим, са успоном нових политичких снага у Европи у виду десних конзервативаца и популиста и великим приливом нехришћанских досељеника, политичка дебата о положају и улози религије у Европи је превазишла оквире институционализованог дијалога.
Изван институција: сукоб двају идентитета
Променама 1990-их претходила је дуга потрага послератне Западне Европе за новим идентитетом. Империјализам и јагма за колонијалним поседима довели су до Првог светског рата, а етикетирање Немачке као главног кривца за избијање рата (уз економску кризу и лош политички систем), уместо осећаја кривице произвело је супротан ефекат – нарастајући национализам и експанзионистичка настојања. Након Другог светског рата избегнуто је понављање ове грешке: стварањем Европске заједнице за угаљ и челик, а потом и Европске економске заједнице, економска (потом и политичка) интеграција дојучерашњих непријатеља у рату створила је нову климу односа сарадње и упућености једних на друге.
Ипак, тек Лисабонским уговором прокламоване су основне вредности на којима се заснива Европска унија (члан 2 Уговора о Европској унији) и тиме је усмерен њен идентитет. Члан 2 гласи: „Унија се заснива на вредностима поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и поштовања људских права, укључујући права припадникâ мањина. Те вредности су заједничке државама чланицама у друштву у коме преовлађују плурализам, забрана дискриминације, толеранција, правда, солидарност и једнакост жена и мушкараца“ (Пречишћене верзије Уговора о Европској унији и Уговора о функционисању Европске уније). Он је допуњен усвајањем симбола Уније – заставе и химне, као и чланом о грађанству Европске уније. Ови односи су надограђени давањем већих овлашћења наднационалним институцијама (Европском парламенту и Европској комисији). Међутим, ове вредности, које се, иако универзалне, посматрају искључиво као тековина западноевропског просветитељства и грађанских револуција, догматизоване су и њихова повреда се сматра повредом самих темеља Уније. Пример је поступак против Пољске и Мађарске по члану 7 Уговора о Европској унији због наводног непоштовања ових вредности, покренути 2017. и 2018. године. Члан 7 гласи: „На образложени предлог једне трећине држава чланица, Европског парламента или Европске комисије, Савет, већином од четири петине својих чланова, након добијања сагласности Европског парламента, може оценити да постоји јасан ризик од озбиљног нарушавања вредности наведених у члану 2. од стране државе чланице. Пре доношења такве оцене, Савет саслушава ту државу чланицу и може јој упутити препоруке, у складу са истим поступком“ (Пречишћене верзије Уговора о Европској унији и Уговора о функционисању Европске уније). Пољска и Мађарска су остале некажњене у овом поступку. У јулу ове године, у Европском парламенту је поново дошло до позивања на кажњавање Мађарске по члану 7. због посете Виктора Орбана Украјини, Русији и Кини у току мађарског председавања Унијом.
Иронично, под етикетом кршилаца темељних вредности Европске уније наводе се политичке снаге које се позивају управо на хришћанске корене европског идентитета, попут странке Право и правда у Пољској и Фидес – Мађарског грађанског савеза у Мађарској, односно њихових лидера Јарослава Каћинског и Виктора Орбана. Европски идентитет угрожавају заштитници европског идентитета? У питању је, дакле, сукоб између двају темељно супротстављених наратива о коренима европског идентитета: с једне стране је онај који се позива на просветитељске, рационалистичке и секуларне тековине западне цивилизације, а с друге онај који указује на хришћанско извориште централних вредности исте цивилизације. Ова питања се не могу посматрати кроз призму очувања историјског наслеђа Европе, јер су више одговор на изазове које је пред њих поставила „нова традиција“ која потиче од просветитељства, преко буржоаских револуција, све до савремених токова глобализације. Њихова важност је ванредна зато што представљају прекретницу у идентитетском развоју Уније и показују важност уобличења њеног духовног идентитета.
Да ли је Делор био у праву?
Делује да је Делор предвидео нарастајући значај религије у међународним односима или, макар, повратак политика идентитета, са нагласком на религији, на европску политичку сцену. Рацио његове идеје се поклапа са падом социјализма и политичким ослобођењем бројних цркава и верских институција у Централној и Источној Европи које је требало привући на своју страну. Почетни успех је видљив у томе што је међу првима канцеларију у Бриселу отворила Руска православна црква. Ипак, рат у Украјини је допринео великој политичкој поларизацији на континенту и декларисању одређених цркава и џамија као средстава страног утицаја, конкретно Русије, Турске и Саудијске Арабије (резолуција Европског парламента Foreign interference in all democratic processes in the European Union од 9. марта 2022). С друге стране, бројне цркве и верске заједнице у Западној Европи немају велики или икакав утицај на доносиоце спољнополитичких одлука у својим земљама у погледу Европске уније, тако је да упитна њихова потенцијална улога у негирању или промовисању европске интеграције.
Ипак, Делоров позив би и у данашњим условима звучао смислено и храбро. Ни тридесет година након почетка дијалога, плодови у погледу развоја духовних темеља Европске уније нису видљиви. Хришћанске цркве и верске институције одавно немају исти поглед на свет и на основне вредности. Међутим, не сме се изгубити из вида да су њихове политичке позиције према Европској унији мултивокалне и да се, уз конкретан аранжман са сваком од њих, идентитетски сукоб може каналисати у разложну дебату. Дебата о идентитету Уније је толико политички плодна, да у себе увлачи значајан број спољнополитичких одлука и унутрашњих процеса. У таквим политичким условима, институционални дијалог са црквама и верским заједницама какав данас постоји не може да пружи помоћ у проналажењу јединственог духовног идентитета Уније. Зато би специјално конструисани оквири дијалога са сваком црквом и верском институцијом или интересном групом, у мери њихове жеље да се политички ангажују, могли да постану нови метод потраге „срца и душе“ пре него што се Делорова слутња претвори у сурово предвиђање.
Извор: Eupregovori
