Једном је то Рамбо Амадеус лијепо објаснио: што мање плате то већа националистичка брбљања! Што веће плате ‒ то мање приче ко се како национално осјећа.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Ако је вјеровати домишљатом умјетнику онда је најефикаснији лијек против овдашњих подјела: нагло повећање животног стандарда.
Процес у обрнутом правцу смо видјели: ДПС је пребројавао непочинства Kарађорђевића и плакао над 1918. пропорционално онолико колико је трпао паре у џепове својих функционера и колико је сиромашио и слабио државне институције.
Kако је економска ситуација постајала тежа, тако је ДПС призивао „у помоћ“ четнике и партизане. Сад смо на дну: пуно четника и партизана ‒ мало пара.
Ред је да се са обје ноге и мућнуте главе одбијемо од тог дна. Kа врху. Ако питате кад? Рећи ћу вам: сад. Мислим, Европа сад…
До читања у сљедећем броју.
